Hajde da se prebrojimo

Vidiš šta rade Sergeju, sad su Borka pretukli, neko realno može i tebe a već su ti i pretili. Razmišljaj više o sebi i svojoj budućnosti, pusti njih. Ovo su rečenice koje čujem kako ih izgovara moja zabrinuta majka svaki put kad treba da idem na neki protest ili ne daj bože da neki od njih i organizujem. Ovako razmišlja svaka majka jer valjda tako je prirodno, ali još je prirodnije da se sa svoje 24 godine bunim i galamim. Svaki put kad izlazim na ulicu objašnjavam i sebi i njoj da to radim najviše zbog sebe i svoje budućnosti. Na ulicu izlazim i zbog poštovanja prema svojim roditeljima i prema svima onima koji su mesecima šetali i protestovali tokom devedesetih godina protiv Miloševića. Svoje nezadovoljstvo i bunt iskazujem jer ne trpim nepravdu i nasilje. Postoji još jedna stvar jer želim da sutra moja deca žive u boljem i lepšem okruženju nego što mi živimo danas. Izborili se mi za neke promene ili ne, makar ću ceo život znati da sam se za njih borio. Najviše me plaši, a vlast raduje, to što sve manje ima nas koji se za slobodu borimo. Mnogi odlaze, hiljade mojih kolega napušta Srbiju svake godine, a oni koji ovde ostaju gledaju kako da se snađu, prežive i osiguraju sebi kakvu takvu budućnost. Srednja klasa je sistematski uništena, a ona je u svakom razvijenom društvu nosilac promena i boljitka. Nije im dovoljno što Srbiju napušta desetine hiljada ljudi, onih koji su nezadovoljni životom ovde gde pravila igre ne postoje i gde najvažnije funkcije u državi zauzimaju najnestručniji ljudi, pa nas još na svojim javnim partijskim glasilima umanjuju i govore da nas ima šaka jada. Šta oni zapravo žele, da se svi mi iselimo iz Srbije? Ne verujem, jer onda neće imati koga da kradu, reketiraju i lažu. Kakva je to vlast koja se obračunava sa svojim narodom samo zato što se ne slaže sa politikom koju vodi? Kakav je to predsednik koji kaže da može da nas se skupi pet miliona i da neće ispuniti ni jedan zahtev koji imamo? Čiji je on predsednik, koga on uopšte predstavlja onda? NJihova politika jeste da imamo taman toliko da im budemo zahvalni što uopšte imamo, ni ispod ni iznad toga da se ne pobunimo. Ali ovde nije čak više ni pitanje novca, već dostojanstva i normalnog života. LJudi samo žele uređen sistem u kojem će država biti servis građana, a ne otimač i uzurpator. Milošević je u svom vladanju imao tu sreću što su ljudi mnogo teže putovali pa nisu ni mogli da vide koliko se bolje živi napolju, ali danas verujem da svako može da provede par dana u nekoj uređenoj državi i na trenutak oseti kako se tamo živi.

Šta želim od države? Minimalno. Država treba što manje da se petlja u naše živote jer u suprotnom nikad ne izađe na dobro. Ako želimo da živimo u slobodnoj državi neophodni su nam jedino slobodni mediji i nezavisno sudstvo. A mi danas nemamo ni jedno ni drugo. Najopasnije za jedno društvo je kad nema pravila, kad neko može a neko ne može. Vladajuća partija preko svojih medija svakodnevno etiketira svoje političke protivnike proglašavajući ih neprijateljima naroda, dezinformiše javnost i širi propagandu. Sudovi su brzi kad sude u korist nosioca vlasti i njima bliskih ljudi, a spori u svakoj drugoj situaciju. Pravda je postala nedostižna, a za javno izgovorenu reč više ne postoji nikakva odgovornost. Narodna skupština izgubila je svaku ulogu jer ovde se svaki poziv na dijalog shvata kao politički obračun. Zbog čega postoji parlament ako ne da se pregovara? Ako će oni stalno da se preglasavaju, bez rasprave, lako je utvrditi ko ima većinu i šta će nam uopšte parlament? Oni nemaju blama i ne prezaju ni od čega. Živimo u državi u kojoj ništa nije istina i sve je moguće. Smatram da dokle god živimo u Srbiji, naša obaveza prema sebi, prošlim i budućim generacijama jeste da se borimo za slobodu i normalnost. Zbog toga u subotu toliko međusobno različiti i šetamo. Zbog najmanjeg zajedničnog imenilaca. Zbog slobode!

Autor je master student Fakulteta političkih nauka