Hajka na Danas

O tome se starao najbliži saradnik predsednika Perua, koga su zbog bezobzirnosti i podlosti kojima je smišljao nitkovluke iz milošte zvali „doktor“. NJegova uputstva slugeranjskim urednicima bila su vrlo jednostavna: „Ja ću vam govoriti koga treba istražiti, koga braniti, a pre svega koga treba sjebati.“

Za slučaj da njegov nalog nije u potpunosti shvaćen, imao je i dodatno uputstvo:

„Želim da odobrim pripremljeni broj pre nego što ode u štampu i ponekad ću sam određivati naslove. Dobar sam u tome, verovali ili ne.“

Što mu oni ne bi verovali? Zar i mi nemamo slične doktore?

Ako u tome vidite podudarnost sa stanjem u Srbiji danas, za to nije odgovoran autor ovoga teksta, već dobitnik Nobelove nagrade Mario Vargas LJosa, koji u romanu „Pet uglova“ opisuje Peru u devedesetim godinama prošloga veka.

Pa da vidimo u čemu se ta sličnost ispoljava.

Nema potrebe da se dokazuje da je ona vidljiva i u sadržaju i u pobudama deponijske štampe. U čemu još?

Pre svega u manijačkoj potrebi da se iskoreni ne samo svaka kritička reč već i bilo kakva – čak i dobronamerna – primedba koja odudara od bezuslovnog povlađivanja i dodvoravanja. Zar upravo ovih dana nismo svedoci bespoštednog medijskog cunamija koji neskriveno ima za cilj da potopi list Danas?

Ne čudi što u hajci učestvuju buljuci dvorskih „analitičara medija“ i „marketinških stručnjaka“ kojima pompezno-farsična zvanja nimalo ne pomažu da prikriju žalosno pomanjkanje dela i ugleda. Ono što ne samo da čudi već i zabrinjava jeste odsustvo svesti nalogodavaca da uklanjanje poslednjih uporišta autonomnog rasuđivanja ništa dobro ne donosi ni samim vlastima.

Makar malo zdravog razuma nalaže da – umesto što ih guše – ono malo preostalih jedva čujnih kritičkih glasova čuvaju i neguju kao vrstu u nestajanju (kao bele nosoroge u Africi, na primer).

Ako se, naprotiv, sve čini da se oni zatru, moramo se pitati da li su hajkači dobili nalog da u pustinji jednoumlja uklone i poslednje ostatke nezavisnog mišljenja. Da i doslovno sa medijske trpeze počiste i najmanju mrvicu autonomnosti kako bi je u celosti zatrpali Potemkinovim selima kao surogatom života i pocupkivanjem kao surogatom kulture.

Ako takva namera zaista postoji, ona najpre svedoči da vlasti ovde ne trpe ni najmanje, čak ni dobronamerno osporavanje. Ali takođe da ih – u prenaglašenoj uslužnosti – njihovi „doktori“ za medijske manipulacije loše savetuju jer previđaju elementarne istine. Na primer, onu da ne postoji „podobna“ karikatura jer je sama svrha njenog postojanja da ismeje nepodopštine vlasti. Takvo njeno svojstvo je u Politici čak pomagalo uredništvu da se stvori utisak kako se – uprkos većoj privrženosti vlastima – list nepristrasno uređuje. Proterivanjem Petričića ni ta – samo prividna ravnoteža – više ne postoji te je samim tim vlastima učinjena loša usluga.

Zbog čega bi, pitate se, vlasti brinule o opstanku glasila sa kojima ne dele ista politička stanovišta? Iz samo jednog jednostavnog razloga. Ako se ugase nezavisna glasila, neće više biti nikoga da ukaže na pogrešne odluke i zablude. U tom slučaju ostaće samo oni koji povlađuju. Koji po definiciji ne govore istinu.

Lakejska monolitnost medijskog prostora je štetna i iz terapeutskih razloga jer je narodu – da slobodno diše – potreban bilo kakav ventil. Makar samo ograničeni prostor u kome će stvarnost biti onakva kakva jeste, a ne kakvom je predstavljaju uslužni „analitičari“ i „stručnjaci za marketing“.

Ućutkivanje nezavisnih glasila bi u tom slučaju bilo isto što i isključenje pacijenata sa aparata za veštačko disanje. Pa ne može se baš sve prigrabiti bez posledica. Zar je kod toliko „doktora“ tako teško da se razume da i najveći medijski marifetluci imaju svojstvo bumeranga? Da kad-tad dođe vreme kada se marljivo taloženi poganluci sruče na glave onih koji ih prikupljaju.

KIOSK Cenzolovka Beograd