Hajka na mog oca i mene

Na prethodne napade Veljka Đurića nisam smatrao da je potrebno da odgovaram, držeći se narodne mudrosti „psi laju, a karavani prolaze“, i verujući da oni koji poznaju obe strane u ovom nametnutom sukobu mogu lako da procene istinitost iznetih kvalifikacija.

Ne pokušavajući da budem advokat rođenom ocu, koji je u potpunosti sposoban i kvalifikovan da se sam odbrani, ovoga puta, međutim, s obzirom na bezobzirnost i brojne netačne i uvredljive tvrdnje koje mi je akademik Ukrajinske akademije uputio, a radi istinitog obaveštavanja javnosti, verujem da je važno da mu odgovorim.

Kao što je i sam naglasio, Đurić nije stručnjak za 19. vek, ali se bez obzira na to, usuđuje da ocenjuje moj rad, za koji procenjuje da je „tanak“, tako da predviđa da će iza mene ostati dva-tri rada. Da ne zamaram čitaoce njegovom „bogatom“ i „raznovrsnom“ biografijom, i „visokokvalitetnom“ bibliografijom, ostaviću priliku Đuriću da na sudu dokaže tvrdnju da je moja kompletna bibliografija, inače javno dostupna na sajtu Istorijskog instituta, „tanka“, kao i da sam naučno zvanje o kojem govori dobio zahvaljujući jednoj knjizi.

Gomilu bezočnih laži i podmetanja Đurić upotpunjuje onima o mom radu na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i o navodno neuspešnoj kandidaturi na izborima za direktora Istorijskog instituta.

Uvidom u dokumentaciju o izboru direktora, koja se čuva u Institutu, može se videti da je moj izbor poništen političkom odlukom bez presedana ondašnjeg ministra nauke.

Na kraju, hteo bih da ukažem i na moguće lične motive koji nagone Đurića da već duže vreme vrši hajku na moga oca i mene.

Osim javnosti već poznate polemike i pomenutog sudskog procesa koji se vodio između akademika Krestića i Đurića, sa po njega poraznim ishodom, postoji i lični razlog zbog kojeg se ustremio i na mene. Naime, negde oko 2009. ili 2010. godine, kada je Đurić ostao bez zaposlenja, na sve načine pokušavao je da se ubaci u neki od istorijskih instituta u Beogradu.

U tom traganju za poslom, obratio se i Istorijskom institutu, i to najpre direktoru, a potom i jednom od kolega i meni, koji smo bili rukovodioci projekata koji su se bavili periodom novog veka.

Budući da nije naišao na podršku, u više navrata obraćao se meni, drsko navaljujući da ga primim na projekat, iako se ni na koji način, ni hronološki ni tematski, nije uklapao.

Kako sam smatrao da bi ipak bilo humano pomoći kolegi koji se našao u neprijatnoj situaciji, sazvao sam kolege sa projekta i pitao ih šta misle o tome.

Zanimljivo je da sam od svih dobio isti odgovor da se Đurić ni kao naučnik a ni kao ličnost ne uklapa u projekat, te da su se svi jednoglasno izjasnili protiv njegovog prijema u Institut.

Očigledno je da sam u momentu kada sam mu preneo stav kolega i odbijajuću odluku o priključenju projektu stekao trajnog neprijatelja.
Svakako da ja kao „Nejaki“ i „mlađi“ nisam u prilici i moći da pomognem Veljku Đuriću da se oslobodi mržnje i agresivnosti, pa ću, ne upuštajući se u dalje polemike s njim, prepustiti pravosuđu da donese konačni sud o pokrenutoj temi.

Autor je doktor istorijskih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.