Hapšenja otporaša, ubistvo Ćuruvije

… odstranjeni su iz političkog i javnog života Ivan Stambolić, glavni Miloševićev takmac i protivnik, Dragiša Pavlović, partijski gradski sekretar, direktor „Politike“ Ivan Stojanović, potom i kompletno partijsko rukovodstvo dvaju pokrajina Vojvodine i Kosova.

Tokom ratova 1991-1999 činjeni su u ime očuvanja partijske države i monopolske vlasti mnogobrojni i nezapamćeni zločini prema drugim narodima, ali i prema građanima sopstvene zemlje kad god su se usprotivili ratnoj politici Vođe.

Dok je opozicija bila relativno slaba i neorganizovana sprovođeno je veće nasilje prema njenim predstavnicima nego u periodima njenog napredovanja i jačanja.

To, dakako, ne znači da nasilja i tada nije bilo: ono je, baš kao i zločini – ratni ili civilni – imalo svoju zlokobnu spiralu i u zavisnosti od procene režima u kom stepenu mu je vlast bivala ugrožena, dobijalo ili slabilo na žestini.

Posle krađe glasova na lokalnim izborima od 17. novembra 1996. i tromesečnih protestnih demonstracija građana, režim je praktično (mada ne i formalno) ukinuo autonomiju Univerziteta sveteći se tako profesorima za podršku koju su dali studentima koji su bili okosnica građanskih protestnih šetnji koje su zadivile svet.

Teško je ne složiti se sa mišljenjem Hane Arent da totalitarni sistemi ma koje varijante poseduju čudno zamešateljstvo unutar svoje strukture i pokazuju protivurečnosti u svojim ispoljavanjima čak i kada je nasilje u pitanju.

Naprosto ne postoje pravila jednom za svagda data.

Tako u trenutku kada je privremeno otklonio opasnost od NATO-bombardovanja i trijumfalno pošao da „obiđe od zemljotresa stradali narod“ po selima u okolini Mionice, Milošević u jesen 1998. donosi zakon o medijima koji je po restriktivnosti i kaznenim merama praktično značio cenzuru.

Mediji se kažnjavaju neshvatljivo visokim novčanim kaznama sa ciljem njihovog ekonomskog uništenja.

U strukturi kažnjenih medija nezvisni mediji su činili oko 89 odsto (32 novine, agencije, radio i TV stanice) dok su državni mediji učestvovali sa 11% (4 medija).

Finansijski izraženo to izgleda još nesrazmernije: nezavisni mediji su morali da plate ukupno 30.348.500 dinara, a režimski samo 536.500 (što u relativnim brojevima daje neverovatan odnos 96,26% prema 3,74% (Martinov, 2000a:12).

Ubistva novinara (Slavko Ćuruvija), hapšenja i progoni (Zoran Luković, Miroslav Filipović) nisu bili retkost.

U privredi su, još ranije, ključne pozicije zaposeli privrženici režima koji su umesto da se bave proizvodnjom služili kao servis za pranje novca i bogaćenje vladajuće oligarhije.

Sudije koji su odbijali da sude po neustavnom zakonu o javnom informisanju, kao i  sudije koje su se usprotivili kriminalnim radnjama u privredi bili su po kratkom postupku smenjeni.

Nisu izostala ni fizička maltretiranja omladine.

Samo u toku prvih devet meseci 2000. godine privedeno je u policijske stanice preko hiljadu đaka i studenata uglavnom članova pokreta Otpor.

Svoju osionost, oholost i represiju pri kraju svoje vladavine režim je pokazao i kada je 25. avgusta 2000. godine na misteriozan način izvršena klasična kriminalna otmica: bivši predsednik Srbije Ivan Stambolić, nekadašnji Miloševićev politički protivnik nestao je bez traga i o njegovoj sudbini javnost nije imala nikakvih saznanja sve do 2003. godine kada je u akciji „Sablja“ otkriveno da je mučki ubijen i tajno zakopan na Fruškoj gori upravo po Miloševićevom nalogu kako je kasnije sudski konstatovano.

Za kratko vreme pod totalnu kontrolu vlasti stavljene su najvažnije ustanove na kojima se temelji politička vlast: privreda, pravosuđe, Univerzitet, mediji.

Stanje u kulturi je bilo takvo da je navelo američkog analitičara kulture Gordija da iznese stav po kojem je diktatorova moć značajno bila sazdana na kiču i razaranju pravih kulturnih vrednosti (Gordy, 1999:103-164).

Izborne krađe i manipulacije

Ovde, pak, nameravamo da izbore stavimo u kontekst Miloševićeve diktatorske vlasti koja je podrazumevala najrazličitiji legalne i nelegalne izborne manipulacije.

U legalne bismo mogli da svrstamo donošenje po opoziciju nepovoljnog izbornog zakona (većinski izborni sistem, veći broj izbornih jedinica umesto npr. jedne, kao i različita veličina izbornih jedinica sa takođe različitom, najčešće obrnuto srazmernom distibucijom mandata).

Nelegalne manipulacije su, pak, preterano medijsko veličanje vladajuće stranke i demonizovanje opozicije preko državne televizije koja se finansira iz budžeta, dakle sredstvima svih poreskih obveznika, kršenje biračkog prava, ometanje birača, pretnje, ucene i naposletku krađa glasova od strane izbornih komisija čije članove određuje upravo režim.

Time se jasno pokazuje  prezriv odnos Miloševićeve vlasti prema instituciji kompetitivnih, slobodnih i fer izbora u pluralističkoj demokratiji.

Pod pritiskom sveta i domaćih demokratski orijentisanih snaga, Milošević je nevoljno pristao – poslednji u SFRJ i Evropi –  na uvođenje višestranačke demokratije pa samim tim i izbore kao njen integralni element. Međutim, on nikada nije ozbiljno mislio da izbore sprovede u demokratskom duhu: za njega su oni oduvek bili šarena laža na koju valja pristati samo iz jednog razloga: da suštinski ako već ne i formalno održi na vlasti jednopartijski sistem putem strogo kontrolisanih izbora i tako pred demokratskim svetom legitimiše svoju diktaturu.

Milošević je tu svoju nameru  u više navrata jasno pokazao: prvo je nametnuo ideju – koja je posle i referendumski potvrđena – da jednostranački parlament donese nov ustav, pa tek onda da se raspišu prvi višestranački izbori.

Iako samo na prvi pogled ovaj potez deluje racionalno i praktično, on u svojoj suštini zadržava pravo Vođi da sastavi i donese ustav koji ne samo da neće podrivati njegovu vlast, već će je umnogome i učvrstiti (uvođenje institucije predsedničkog sistema sa carskim ovlašćenjima).

Opozicija je, dakako, bila protiv, ali nije imala izbora. Iako je na referendum izašao veliki broj građana (5,2 miliona ili 78 odsto biračkog tela), a podršku Miloševićevom zahtevu dalo čak 96,8 odsto glasalih, ipak oko 140.000 građana (ili oko 2,2 odsto uz 1 odsto nevažećih listića) nije se dalo zavesti primamljivom retorikom o neophodnosti homogenizacije i okupljanja pod narodnu zastavu, a zapravo zastavu Miloševićeve partije.  Za ovaj svoj uspešno realizovan plan dobio je podršku većine intelektualaca uključiv i tzv. „oca nacije“ Dobricu Ćosića.

SUTRA:  Prvi višestranački izbori, uspeh Vuka Draškovića