Harmonizacija delatnosti

Aleksej Kišjuhas Postmoderna epistemologija je osnova na kojoj (pri)učeniji proponenti i praktikanti „alternativne medicine“ nastoje opravdati svoje delovanje. Karakteristika ove epistemologije je relativizam. Drugim rečima, stav prema kojem nema nikakve razlike u važnosti i kvalitetu između naučnog, empirijski proverenog znanja i, primera radi, religijskog, umetničkog, tradicionalnog, „narodnog“, i jednostavno nenaučnog znanja o prirodi i svetu oko sebe. To jest, da su znanje po kojem je planeta Zemlja nepravilna lopta koja kruži u kosmosu i znanje prema kojem je Zemlja ravna ploča na leđima četiri velika slona koja su na leđima jedne gigantske kornjače – ista po vrednosti i relevanciji. Promoteri „alternativne medicine“ oslanjaju se na pomodne (i opasne) teorijske priče o nepostojanju objektivnog znanja i same objektivnosti. Uz ovaj relativizam slede i kulturni i etički relativizam, najčešće sakriveni iza dopadljivih ideja o slobodnom i demokratskom odabiru, pravu na autonomno mišljenje, cvetanju hiljadu cvetova. „Alternativna medicina“ ima i svoj izraziti politički i aktivistički karakter, u vidu otvorenih napada na medicinski i naučni establišment, te zapadni racionalizam, materijalizam i modernost.

I zbog toga ne bi trebao da čudi slučaj „duhovnog istraživača“ i „wellbeing harmonizera bioenergije“ Dragana Davida Dabića. Na prvi pogled ima neke bizarnosti u činjenici da se Radovan Karadžić, osoba koja je bez zadrške pretila ljudskim žrtvama i potom sa neskrivenim zadovoljstvom obilazila ljude koji su svakodnevno granatirali sarajevske civile – danas bavi promocijom tzv. „zdravog života“. Međutim, (pre)naglašena briga za zdravlje i svakojaku čistoću nacije oduvek je pratila konzervativne političke projekte i poduhvate.

Uz to, i sami epistemološki, etički i politički sadržaji pseudonaučnog angažmana Dragana Davida Dabića sasvim su u skladu – ili, njegovim rečnikom, „harmoniji“ – sa ideologijom karakterističnom za pseudoherojsko delovanje Radovana Karadžića. Prvo, zbog spomenutog relativizma. Ništa nije bliže postmodernom relativističkom kredu „sve može“ (anything goes) od karaktera rata u bivšoj Jugoslaviji. Relativizacija zločina, jednačenje zločinaca i žrtava, i stav prema kojoj svaka od strana ima sopstveni jednako vredni „diskurs“, „narativ“, „sopstvenu istinu“ i relevantni ugao posmatranja na stvari – logična je posledica relativizma koji „krasi“ i samozvane „alternativce“. Odbijanje mogućnosti saznanja objektivne istine uvek najviše pogoduje prevarantima i zločincima. Zatim, ova praksa je snažno i aktivno suprotstavljena prosvetiteljstvu, odnosno racionalnosti i materijalizmu Zapadne civilizacije. Antizapadni sentiment, preferencija duhovnog nad fizičkim i uopšte želja da se bude oslobođen od „dominacije“ i „totalitarizma“ zapadnjačkih, civilizacijskih i razumskih normativa dobila je svoj tragični izraz i tokom rata po gradovima i selima Bosne i Hercegovine. Rat usmeren prema civilima tragično je „alternativan“. Oslobođenost od metodoloških i lekarskih konvencija nije daleko od oslobođenosti od onih ženevskih. I zato je sasvim razumljiva harmonizacija Karadžićevih posleratnih delatnosti sa onima u ratu. Obe počivaju na istom antimodernom ideološkom đubretu.

I zato nije previše cinično upitati da li se Ratko Mladić u međuvremenu počeo baviti kiropraktikom i šijacu masažom. A refleksno odbegli Goran Hadžić takozvanom refleksologijom. Samim tim bi hronično neobavešteni Rasim Ljajić mogao početi sa proverom impresuma svog onog mnogobroja „alternativnih“ časopisa sa ciljem pronalaska (pre)ostalih begunaca. Međutim, još važnije je da ovo, sa svim ostalim nadrilekarima koji su bez prošlosti „alternativnog“ ratovanja, potom krene činiti Tomica Milosavljević uz podršku Ivice Dačića.

Jer, očigledno je da se Karadžić iskusno i udobno smestio u delatnost koja je pod najmanjom državnom kontrolom. Tragično je što se dotična bavi tako važnim oblastima kao što su lečenje i zdravlje. Veoma indikativno za karakter ove pogubne potkulture jeste činjenica da je baš ona poslužila kao utočište za zločinca. Kao i mogućnost da se bez diplome na uvid radi u „alternativnim“ „ordinacijama“, te objavljuju tekstovi koji se bave zdravljem. Šta to govori o karakteru tih firmi i publikacija, i ne budi li prisustvo zločinca opravdanu sumnju u njihovu opasnost po zdravlje? Ne sme se zaboraviti lakoća sa kojom je čovek kao što je Karadžić prihvatio pravila i žargon ovih savremenih nadrilekara, te brzo postao relativno ugledni član njihove zajednice.