Foto: K. Bondžulić/Danas Pre nekoliko dana u skupštinsku proceduru je krišom, bez javne rasprave, ušao predlog dopuna Zakona o visokom obrazovanju kojim bi se dozvolilo stranim visokoškolskim ustanovama, da, bez akreditacije u Srbiji, i uz mogućnost finansiranja iz državnog budžeta, školuju studente na osnovnim, master i doktorskim studijama.
Obrazloženje ovog predloga sastoji se od samo nekoliko rečenica. Citiram: „Naime, u prethodnom periodu više prestižnih inostranih univerziteta je iskazalo interes da otpočne sa radom u Republici Srbiji. Imajući u vidu da jedan broj državljana Republike Srbije upisuju studije na inostranim univerzitetima na ovaj način bi se stvorile mogućnosti da se određeni studijski programi realizuju u Republici Srbiji što bi doprinelo i smanjenju troškova studiranja.“ I još: „Značaj se ogleda u postizanju povećanog kvaliteta, relevantnosti i pravednosti visokog obrazovanja.“
Prvo pitanje za Ministarstvo prosvete (MP) i Vladu je: od kada se obrazovna politika vodi tako što neki strani privatni fakultet kaže „mi bismo došli da radimo u Srbiji“? Donosioci odluka bi trebalo da vode računa o tome šta je interes naše države, jer obrazovanje kao javno dobro ima velike efekte i na pojedinca i na čitavo društvo. Interes stranih privatnih institucija je profit, a ne da li država Srbija ima dovoljno matematičara u školama i anesteziologa u operacionim salama.
Drugo pitanje je: da li MP i Vlada mogu da nam kažu koji procenat naše dece studira u inostranstvu? Takođe, da li su analizirali zbog čega naša deca odlaze na studije u inostranstvo? Ako to rade da bi pobegla glavom bez obzira iz zemlje u kojoj će im neko nesposoban, ali podoban, zauzeti radno mesto, onda svojim predlogom MP i Vlada samo ubrzavaju egzodus naše dece. I još: na osnovu čega su MP i Vlada prioritizovali pomoć najbogatijem sloju populacije, onom koji sada uspeva da svoju decu školuje u inostranstvu?
Konačno, dolazimo do važnog skupa pitanja u vezi sa tvrdnjom da će ova mera povećati kvalitet, relevantnost i pravednost u Srbiji. Da li su MP i Vlada poduprli tu tvrdnju nekim dokazima i analizama? Deluje da je neko odvojio ukupno pet minuta da sroči ovo paušalno obrazloženje. Pošto mi u akademskoj zajednici imamo nezgodnu osobinu da volimo podatke i činjenice, hajde da pokušamo da anticipiramo uticaj ovog predloga prvo na kvalitet, zatim na relevantnost, pa na pravednost visokog obrazovanja kod nas.
Analiza o uticaju stranih privatnih fakulteta na kvalitet obrazovanja u Srbiji bi mogla da se osloni na činjenicu da kod nas već duže operiše veći broj privatnih fakulteta. Kako su naše privatne ustanove unapredile kvalitet obrazovanja u Srbiji? Prema procenama iz studije Srpske akademije nauka i umetnosti iz 2021. godine, čak 48% studenata na privatnim univerzitetima ne završi započete studije, spram 38% na državnim univerzitetima. Prema istoj publikaciji, u našoj zemlji postoje čak 1.683 akreditovana studijska programa osnovnih studija, sa 113.852 mesta, ali više od polovine tih mesta ostane nepopunjeno!
Državni univerziteti popune 51% svojih kapaciteta, a privatni tek 39%. Autori studije zaključuju da ovoliko veliki broj studijskih programa i akreditovanih mesta vodi snižavanju, ne povećanju kvaliteta, jer se naše ustanove već „biju“ za studente, a oni se najlakše privlače snižavanjem kriterijuma pri upisu, u nastavi i ocenjivanju. Predlog MP i Vlade bi samo pogoršao već alarmantno stanje kvaliteta u visokom obrazovanju.
Šta je sa relevantnošću obrazovanja? Da li bismo predlogom MP i Vlade dobili još više studijskih programa iz oblasti poslovanja, finansija i prava, i oblasti društvenih nauka, novinarstva i informisanja? Prema publikaciji SANU, čak 55% studenata na privatnim univerzitetima studira ove oblasti, spram 24% studenata na državnim univerzitetima. Naši matematičari, prirodnjaci i inženjeri se školuju skoro isključivo na državnim univerzitetima (samo 5% studenata na privatnim univerzitetima čine studenti ovih oblasti). Kako bi programi stranih privatnih fakulteta, najverovatnije iz oblasti poslovanja, finansija i prava, činili našu ekonomiju jačom i konkurentnijom na svetskom tržištu? Da li MP i Vlada ne znaju koje struke su Srbiji potrebne kako bi se ostvarile proklamovane strategije države, recimo Strategija naučnog i tehnološkog razvoja „Moć znanja“, Strategija pametne specijalizacije i Strategija razvoja digitalnih veština?
Tvrdnja da bi pravednost obrazovanja bila unapređena je netačna. Prema Unicefovoj studiji Srbija: Analiza ljudskih resursa u oblasti obrazovanja iz 2022. godine, verovatnije je da siromašniji studenti plaćaju studije i da nemaju pristup studentskim domovima, menzi i kreditima, i da će zbog toga prekinuti studije. Čak 55-58% studenata na osnovnim i master studijama se samofinansira, što čini ulaganja porodica u visoko obrazovanje ogromnim.
Zašto MP i Vlada prvo ne porade na tome da ovim studentima obezbede osnovne uslove za studiranje? Finansiranje stranih privatnih fakulteta bi, verovatno, funkcionisalo slično kao i subvencionisanje privatnih vrtića: država bi im predala deo novca iz budžeta, a oni bi cenu podigli i uzimali novac i od roditelja i od države. Ovi fakulteti bi tako i dalje bili pristupačni samo bogatijem sloju stanovništva. Drugim rečima, pravednost u obrazovanju bi se dodatno narušila, ne popravila.
Treba da razmotrimo i to da li je ova vlast kompetentna da nudi bilo kakve predloge za unapređivanje visokog obrazovanja. Pre nego što MP i Vlada pohrle da novac poreskih obveznika Srbije preliju u džepove stranih ustanova, morali bi prvo da polože račune za to kako već niz godina, kao osnivač, upravljaju državnim visokim obrazovanjem. Prema Unicefovoj publikaciji Pregled javne potrošnje u obrazovanju u Srbiji iz 2022. godine, budžet za visoko obrazovanje (van istraživanja) je u 2018. godini iznosio 0,55% BDP-a, za razliku od Hrvatske i Slovenije, gde je bio 0,80% BDP-a.
Država plaća fakultetima manje od 20% materijalnih troškova. Pre nekoliko meseci je Hemijski fakultet bio pred zatvaranjem zbog neplaćenih dugova za koje je odgovorna država. Plate zaposlenih na državnim univerzitetima su mizerne. Cena rada za nenastavno osoblje u visokom obrazovanju je za 14% niža od cene rada u osnovnom i srednjem obrazovanju. Zaposlenima sa osnovnom i srednjom školom se plata dotira do minimalca, a asistenti imaju osnovnu platu za oko 10.000 din nižu od republičkog proseka.
Bez minulog rada, univerzitetski profesori zarađuju između 110.000 i 130.000 dinara mesečno. Dok bi se stranim privatnim fakultetima dao kart blanš da upravljaju svojim finansijama, od naredne godine se našim univerzitetima ukida mogućnost autonomnog trošenja sopstvenih prihoda, već će za sve što žele da plate morati da traže odobrenje. Ovakvim katastrofalnim upravljanjem državnim obrazovanjem u Srbiji, donosioci odluka u MP i Vladi se preporučuju samo za hitan odlazak sa funkcija, nikako za davanje bilo kakvih predloga o bilo čemu.
Za kraj ovog teksta, red je i da plastičnije dočaram kako bi izgledao dolazak stranih privatnih fakulteta u Srbiju. U izvedbi naših vlasti, ovde ne bi došla ispostava ni Harvarda ni Kembridža.
Naši promućurni biznismeni bi osnivali fakultete a la „Troterovo nezavisno trgovinsko društvo“ iz Pekama u onim zemljama koje nemaju nikakve akreditacione standarde i onda bi, samo preko sporazuma sa Ministarstvom prosvete, bez ikakve provere u okviru akademske zajednice, uz novac iz državnog budžeta, u bilo kojoj šupi u Srbiji otvarali sedišta „fakulteta“. Veoma brzo bi bila uspostavljena trampa „vi nama sporazum i budžetski novac, mi vama diplome za izabrane osobe, učenje je opciono“.
Ako vas ovo neodoljivo podseća na zaobilaženje javnih nabavki i kanalisanje državnog novca stranim (a zapravo našim, privilegovanim) firmama kroz tajne bilateralne dogovore i, posledično, kreiranje klime pogodne za javašluk i korupciju, niste pogrešili. To je baš to, identičan princip: urušavanje onog što je normalno, pošteno i stručno u državi zarad bogaćenja nezajažljive, povlašćene manjine.
Akademska zajednica mora odmah da izvadi glavu iz peska i upre se da spreči ovaj obrazovni puč koji vlast sprema našem narodu. Studenti, sadašnji i budući, kao i njihovi roditelji, moraju da znaju da bi predloženom promenom zakona otišla još jedna od malog broja kočnica koje Srbiju drže da se ne strmoglavi u civilizacijski ponor.
Autorka je profesorka na Fakultetu pedagoških nauka u Jagodini, Univerziteta u Kragujevcu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
