Hej, Srbijo, pozdrav iz Beča: Lični stav Miluna J. Babića

Ponedeljak je. Približavam se graničnom prelazu Roske. U smeru u kome se krećem tek po neki automobil.

Na oko dvanaestak kilometara ispred graničnog prelaza zaustavljena kolona velikih kamiona na po metar međusobnog rastojanja.

Iz poneke kabine izađe neispavani vozač ili suvozač da obavi neku hitnu potrebu, pa odmah potom uskoči u svoju kabinu, jer napolju je veoma hladno.

Na kilometar-dva u pravcu kretanja već su se formirale dve paralelne kolone kamiona. Jedna na sporoj i jedna na zaustavnoj traci.

A na oko tri kilometra ispred graničnog prelaza dvostruka kolona se utrostručila, pa onda i učetvorostručila.

Po neki kamion povremeno zabrekće, ali svi stoje. Na kontrolnom punktu nema transportera.

Koliko li dugo ovi jadni ljudi čekaju da pređu granicu, i koliko će još čekati, pita moja supruga, ne očekujući odgovor. Mi prođosmo srpsku graničnu kontrolu.

Usput upitah policijskog službenika, po koliko dugo kamiondžije čekaju da pređu u Mađarsku, a on odgovori – „kažu, najmanje deset sati“. Od srpske do mađarske granične kontrole prazno. Kamiona niotkud!

Mađarski policijski službenik me pouči – „kupite vinjetu na automatu na benzinskoj pumpi, jer ovi ovde uzimaju veliku proviziju!“

Od toliko reklamiranog poduhvata o uspostavljanju zajedničke srpsko-mađarske kontrole nema ni traga!

Do pred odvajanje za Segedin po neki automobil. Uglavnom iz prigraničnih mesta iz Srbije, i nijedan kamion.

A dalje prema Budimpešti saobraćaj počinje da buja, i da se sa okolnih puteva na auto-put uliva sve više kamiona, tako da se prema Beču formira nepregledna kamionska kolona, koja je ličala na veliku železničku kompoziciju.

Nema „nestrpljivih“ vozača koji se jedni drugima „lepe uz zadnjice“ i ablenduju, ili nervozno trube nastojeći da onog ispred sebe odguraju na zaustavnu traku ili ubace u „međukamionske ralje“, jer se njima navodno žuri.

Nisam primetio nijednog „junaka“ koji je se usudio da sve pretiče koristeći zaustavnu traku auto-puta.

I u Beču svi strogo poštuju saobraćane propise i voze veoma smerno. Nema ni buke, a na snegu koji je obilato padao pre dva tri dana i koji je zaostao po parkovima nema smoga.

O čistoći vazduha sude moja pluća jer se ne bune prilikom svakog udisaja. Ulice su besprekorno čiste, i to ne samo u centru grada, već svuda.

A usluge u kafićima, na predbožićnom adventu i u trgovinama standardizovano profesionalne. Svi nude nasmejanim građanima, i kolonama razdraganih predškolaca i đaka, obilje hrane i robe visokog kvaliteta, po cenama sličnim ovima u Srbiji.

Čak sam doživeo i to da me u jednoj robnoj kući za dame časte kapućinom i čašom sjajnog prošeka.

Hej, Srbijo, hej naši „požrtvovani“ nosioci vlasti i borci za očuvanje „srpskih nacionalnih interesa“.

Politokratskim pritiscima i razaranjem institucija, sejanjem mržnje prema okruženju i podelama radi korupcije, lopovluka i otimačine državnih dobara, te gradnjom „Potemkinovih sela“, sejanjem magle i lagarijama, vi stvarate ambijent u kome, gušeći se, „pliva“ obespravljena većina osiromašenih građana Srbije.

U takvom društvenom okruženju ne mogu da se koriste „alati“ za fino brušenje radi unapređenja nacionalnih karakteristika ljudi i uzdizanja njihove ljubavi prema „majci Srbiji“.

A posebno tim namerama šteti „ubijanje“ demokratije, ucenjivanje i potplaćivanje radi obezbeđivanja „sigurnih glasova“, te davljenje opozicije i medija koji istražuju i dokumentuju stvarnu sliku srpske stvarnosti. Da ne govorimo o neskrivenoj krađi glasova tokom i nakon izbora.

Zaustavljene stotine kamiona na graničnom prelazu Roske, koji čekaju da ih prvo srpske, pa potom mađarske granične vlasti propuste u EU, jasno pokazuju da su upravljanje i razvoj Srbije zapali u ćorsokak.

Jer naše vlasti gledaju samo da namire svoje potrebe, a ne poznaju, ili neće da koriste, dugo godina negovane pristupe upravljanja državom i društvom u razvijenim zemaljama.

Ovi naši oholi i bahati samodršci ne poznaju principe proporcionalno-diferencijalno-integralnog upravljanja (PDI), koji omogućuju stalno i bezstresno usklađivanje ciljeva društva i države sa stanjem u okruženju.

U današnjoj Srbiji funkcioniše samo of-on (gasi-pali) sistem regulacije, i to zasnovan na nekvalitetnim, a često i lažnim, signalima koji se kobajagi prikupljaju za te potrebe.

Ako građani stvarno žele da uteknu sa „golog i bezvodnog krša“ i sigurno zakorače prema „zelenim plodnim dolinama“, onda je neophodno da na demokratski način smene postojeće vlasti, i da upravljanje državom i društvom povere stručnim licima, te da ne dozvole da se i kod njih razvije nezajažljiva potreba za ličnim bogaćenjem i ja-pa-ja-jstvu.

Autor je inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.