Helikopteri, babe i žabe

Odakle toliki strah da većina privrednih subjekata neće da „pretekne“, ili da će trajno otpustiti radnike, ukoliko mu je privredna aktivnost narušena, ispostavilo se, na manje od dva meseca? Ako neko ne može da izdrži toliko kratak period obustave rada ili smanjene aktivnosti treba, da se „pogleda u ogledalo“.

Ukoliko je broj takvih slučajeva učestao, onda država treba da se „pogleda u ogledalo“ i da vidi šta to u njenoj privredi ne štima, pa je poslovanje velikog broja privrednih subjekata na „ivici žileta“.

Predsednik Vučić je kod ekonomskih mera najavio i „novac koji se baca iz helikoptera“, i pokušao da objasni šta pod time misli, a za njim su nastupali doktori ekonomskih nauka objašnjavajući kako ćemo se za veći deo tog novca zadužiti na finansijskom tržištu, kako stranom tako i domaćem.

‘Ajd što predsednik ne zna šta znači „bacanje novca iz helikoptera“, imajući u vidu njegovo formalno obrazovanje i iskustvo, ali da doktori ekonomskih nauka zastupaju takve konstrukcije i prave veze između letelica i finansijskih tržišta… Ccc?!

Termin „helikopterski novac“ vezan je za primarnu emisiju novca centralnih banaka iliti, što bi narod rekao, štampanje para. Finansijska tržišta nemaju nikakve veze sa tim što će FED u Americi, ECB u Evrozoni, i druge centralne banke širom planete da „odštampaju“ onoliko novca koliko je konkretnoj državi potrebno da prebrodi ovakve i slične vidove kriza.

To znači da bi država Srbija, kojoj nedostaje 250 do 350 milijardi dinara za pokriće obaveza uslovljenih donetim merama i narušenim javnim finansijama, trebalo da uzme toliki kredit kod NBS i to na rok od 30 godina, a sa grejs periodom od 10 godina i kamatnom stopom od  jedan odsto godišnje.

Naravno kredit mora biti neideksiran, bez vezivanja za bilo koju valutu, stopu inflacije ili BELIBOR, jer je to jedino zakonski ispravno.

Radi se o kreditu, a ne o zajmu, koji po našem Zakonu o obligacionim odnosima ne dozvoljava indeksaciju iliti valutnu klauzulu.

Međutim, od onih koji su formalno doktori ekonomskih nauka, čućemo da ECB ili FED mogu primarnom emisijom da odobravaju kredite svojoj državi, ali da to Srbija ne može?!

Čućemo da je po članu 62 Zakona o Narodnoj banci našoj centralnoj banci zabranjeno da ona kreditira državu ili da kupuje njene hartije od vrednosti.

Čućemo i horsko pevanje o rezervnoj valuti, o poverenju, o inflaciji, lošim iskustvima sa hiperinflacijom… ali nećemo ništa čuti o količini novca u prometu.

Da li Srbija ima dovoljno novca u prometu? Od čega to uopšte zavisi?

Konzervativna i pogrešna dogma do pre 50 godina tvrdila je da količina novca zavisi od količine zlata sa kojom država raspolaže.

Ista ta dogma, malo modernizovana, sada govori da novca treba imati onoliko koliko neka država ima deviznih rezervi.

Statistika NBS nam pokazuje da gotovog novca, novca na tekućim računima i kratkoročno oročenih depozita zaključno sa martom ove godine imamo oko 10 milijardi evra u dinarima (monetarni agregat M2), a da su, istovremeno, naše devizne rezerve nešto iznad 13 milijardi evra.

To znači da, i po ovoj dogmi, ima prostora za dodatnu emisiju novca od strane NBS za onih 350 milijardi dinara, tj. tri milijardi evra.

Jezikom običnog čoveka ovo znači da kada bi imali mnogo veće probleme nego što je virus, svaki emitovani ili štampani dinar mogao bi da se zameni za evro, teoretski, istog dana. Dakle, nema mesta strahu ni panici, ni od inflacije ni od čega drugog.

Ovako se sabiraju babe i žabe. Oni koji bi ozbiljno hteli da se bave monetarnom politikom tražili bi vezu između pomenutog monetarnog agregata M2 i BDP.

Ova relacija je poznata kao nivo monetizacije i ona govori o dovoljnosti količine novca u nekoj privredi. Oni koji razumeju monetarnu politiku korigovaće veličinu BDP-a za spoljnotrgovinski deficit ili suficit. Ako imate suficit, imate manje roba i usluga na tržištu, pa je logično i da vam treba manje novca u prometu.

U našem slučaju je obrnuto, Srbija ima deficit, tj. više uvozi nego što izvozi. Ima više roba i usluga na tržištu. pa je potrebno da ima više novca nego što to diktira veličina njenog BDP-a.

Kako mi stojimo sa ovim parametrom, tj. koliki je nivo monetizacije u Srbiji?

Ako je M2 oko 10 milijardi evra u dinarskoj protivvrednosti, a korigovana vrednost BDP-a oko 48 milijardi evra, znači da je naš nivo monetizacije oko 20 odsto.

Uporedne analize sa tranzicionim zemljama, koje (kao i mi) nemaju razvijena finansijska tržišta, kažu da ta vrednost treba da bude oko 50 odsto.

A naši akademski znalci govore da Srbija ne sme da koristi primarnu emisiju, iako bi trebalo da ima 2,5 puta veću novčanu masu nego sada.  Srbija, ispada tako, ne može da „baci iz helikoptera“ ni tri miljarde evra, iako joj po svim zakonima ekonomske nauke i prakse nedostaje 14 miljardi evra novca u prometu!

Glupo je navoditi, kao argument, zakonska ograničenja kada smo bili u vanrednom stanju.

Tada ne važe svi zakoni. Vanredno stanje je bilo legalna osnova da se budžet Srbije zaduži kod NBS i tako koriguje nedostatak novca u prometu. Izgleda da privreda mnogo više igra na „ivici žileta“ zbog višedecenijskog problema sa enormnim manjkom novca u prometu, a ne zbog dva meseca smanjene aktivnosti.

Autor je ekonomista i preduzetnik