Hipnotički hod ka litici

Danas svi živimo gore nego juče i žrtvovaće nas naredne tri godine da bi nam bilo gore nego što je danas. To je pojednostavljena poruka koju nam vlada šalje novim merama pompezno najavljenim kao spas za Srbiju, a sada pretočenim i u budžet za 2014. godinu. Zato mirno prihvatamo da se plate i penzije uvećavaju samo jedan procenat godišnje u naredne tri godine, dok će inflacija biti neuporedivo veća, što znači da će radnik koji danas ima prosečnu platu 380 evra za tri godine imati platu 310 evra, a penzioner koji sada ima prosečnu penziju 200 evra za tri godine dobijaće penziju 165 evra. Ako je i bilo dileme da li danas imamo najniža primanja u Evropi, za tri godine je neće biti. Istovremeno, ispada da su ključne mere za borbu protiv siromaštva povećanje PDV-a na osnovne životne namirnice i ukidanje 13. penzije za penzionere sa najnižim primanjima.

Ministri pričaju o štednji i domaćinskom ponašanju, ali brojke govore suprotno. Za 2013. godinu će umesto planiranih 3,5 odsto deficit biti skoro duplo veći ili 6,5 odsto BDP-a, dok je za narednu godinu planiran da bude čak 7,1 odsto ili 2,5 milijarde evra. Kako je to moguće, kad realno smanjujemo plate i penzije, a povećavamo PDV na osnovne životne namirnice? Moguće je zato što država nema nameru da štedi, već i u 2014. povećava rashode za kupovinu roba i usluga, subvencije ili kapitalne rashode, dok dodatno zadužuje zemlju i građane. U takvim uslovima nema potrebe za vizijom ekonomskog razvoja, pa je onda normalno da zemlja kojoj je prehrambena industrija najveća šansa smanjuje subvencije za poljoprivredu, a povećava za železnicu. Zato ne čudi i to što se u uslovima nezaposlenosti od 25 odsto a kod mladih čak preko 50 odsto, budžet namenjen privredi preusmerava na otpuštanje više desetina hiljada radnika.

Nažalost, hipnoza izgleda ne deluje na investitore kako strane, tako i domaće, koji su se potpuno povukli iz Srbije, pa je danas jedina izvesna investicija izgradnja zadužbine Tomislava Nikolića u Bajčetini. Hipnoza ipak ne može večno da traje, ali ovo je jako dobro pripremljena predstava, pa očekujem da kad se probudimo okrivimo nekog nebitnog za situaciju u kojoj se nalazimo.

Zato ništa nije slučajno, pa ni izbor ultraliberalnog stečajnog upravnika za ministra privrede, iako je ceo svet odavno odustao od takvog koncepta upravljanja ekonomijom. Ja mogu da razumem da profesionalni političari ponavljaju mantru, kako je u poslednjih 12 godina razorena srpska privreda, ali mi je neshvatljivo da taj argument koristi ministar privrede, jer on bi morao da zna da je BDP za tih 12 godina povećan četiri puta, a plate i penzije čak 10 puta. Sve je deo dobro pripremljenog marketinškog plana koji se svodi na sledeće: da se digne što više prašine u sferi ekonomije, suštinski ne uradi ništa, a to ništa prikaže kao uspeh.

Prvo tretman straha kroz apokaliptične najave ministra Radulovića, koje se svode na ukidanje plata, zdravstvenih knjižica i konačno radnih mesta. Zatim sledi odricanje političkih lidera od Radulovićeve politike, kao da ista ne predstavlja zvaničnu politiku Vlade izraženu i kroz budžet. Poslednji čin je smena Radulovića, povratak na staru praksu isplate zarada iz budžeta, overe zdravstvenih knjižica i bombastičnih izjava u kojima niko ne sme ostati bez posla u krizi, sve praćeno kolektivnim olakšanjem kod radnika i građana.

Generalnu probu ove predstave gledali smo nedavno u FAP-u, a rezultat je bio upravo onakav kakav je planiran. Nakon najcrnjeg mogućeg scenarija koji im je ministar poručio preko medija, potpredsednik Vlade je radnicima dao ono što su godinama imali, a predstavljeno je kao veliki uspeh uz aplauze i slavlje po lokalnim kafanama.

Na kraju, posle dve godine i dalje nećemo imati ništa od ekonomske vizije, reformi, zapošljavanja i boljeg života, osim privida da je nešto značajno urađeno. Ili se taj privid ipak zove hipnoza.

Autor je predsednik Resornog odbora za finansije Demokratske stranke