Sada je već izvesno da ćemo kukavičkim i neodgovornim odlaganjem rušenja režima Aleksandra Vučića uzaludno potrošiti dobar deo svoje budućnosti.
Svaku izgubljenu godinu plaćaćemo duplo da bismo sanirali posledice njegove autokratije.
Iskustvo nas uči da zablude nikada nisu privilegija samo jedne generacije.
Mi imamo jedinstveni talenat da sami sebe zarobimo u kružnom toku istorije iz kojeg izlazimo tek uz pomoć svetskog policajca.
Aleksandar Vučić je isuviše lako zaveo lični režim i to nije samo posledica njegove patološke ambicije, već i našeg kolektivnog instinkta krda (herd instict) kao posebnog psihosocijalnog nagona koji kontroliše naše ponašanje.
Njegova megalomanska opsesija ima višedimenzionalne uzroke, ali ono što zbunjuje i nervira je naša nerazumna potreba da nas bez muke opčine providni trikovi vašarskog prevaranta.
Njegovo nekritičko uverenje u sopstvenu nepogrešivost pružilo mu je mogućnost da postane fasciniran svojim fiks-idejama i da tom fascinacijom veže mase za sebe medijskim i političkim manipulacijama.
U mentalnoj strukturi autokrata dominiraju maligni narcisizam, sindrom mesijanstva i stalni poriv za dokazivanjem dominacije.
Sa medijskog aspekta primetna je Vučićeva sklonost ka negiranju stvarnosti, jer to spada u uobičajena mehanizme odbrane totalitarnih ličnosti.
Pored toga što brižno neguje idealizovanu predstavu o sebi, tragično je što je u taj vratolomni ego-trip uvukao i celu naciju kojoj više nije važna objektivna, već (para)psihološka „realnost“ koju stvara hipnotizer na vlasti.
Stalno nadraživanje masa o istorijskim uspesima aktuelnog režima dovodi do preplavljivanja sledbenika fabrikovanim informacijama koji se time biološki i organski vezuju za Vođu.
Komunistička propaganda o udarnicima, prebacivanju normi, petoletki i revolucionarnoj industrijalizaciji sada je samo digitalizovana i formatirana za masmedije i društvene mreže, ali cilj i metode ostaju iste.
Autokrate su ili hedonisti poput Tita, Čaušeskua, Markosa ili askete poput Staljina i Hitlera.
Naš primerak sebe predstavlja kao pripadnika srednje klase, žrtvu tranzicije i još veću žrtvu vlasti.
Koliko je samo puta ponovio da je njegova imovina umanjena posle 2012. godine i da ga je u životu bavljenje politikom (a na to mu se život i sveo) samo koštalo, kako njega tako i njegove najbliže?
I to sve izgovara noseći markiranu garderobu koju internet tržište procenjuje na nekoliko hiljada evra.
Ogledalo svakog vladara je njegovo okruženje.
Narcisi retko imaju prijatelje, jer niko nije dostojan njihove ljubavi i pažnje, do njih samih.
Čak i kada su primorani da delegiraju deo moći i ličnog poverenja kriterijumi po kojima biraju intimuse su vrlo zanimljivi.
To su ljudi bez sadržaja i bez sposobnosti da kritički razmišljaju.
Oni samo služe da upotpune Vođin heliocentrični sistem i da reflektuju svetlost kojom on obasjava usrećeni narod.
Ako smo već secirali psihološki karakter i predvodnika i sledbenika, šta je onda preostalo srpskoj opoziciji?
Drevna je mudrost da ono što neko prihvati bez razuma da se razumom to od njega ne može oduzeti.
Opozicija ne sme olako odbaciti biračko telo koje je glasalo ili glasa za trenutnu vlast.
SNS je mastadont koji okuplja preko 700.000 hiljada članova, ali je kroz tu političko-interesnu mašinu za ovih osam godina prošlo preko milion građana Srbije.
Oni koji su ispali sa tog ringišpila jednako su nezadovoljni kao i oni koji čekaju u redu da se na ringišpil popnu, ali nikako da dočekaju svoj red.
Broj mesta je ograničen pa je potrebno to nezadovoljstvo preliti na opozicionu stranu i zabludu o čekanju pretvoriti u pravedni bes.
Opozicija ne treba da frontalno napada i optužuje ljude koji čine tu uhodanu, podmazanu i smrtonosnu mašineriju.
Deo naroda koji podržava ovu vlast ne treba POBEDITI, već ih treba UBEDITI da je kurs kojim se Srbija kreće vodi u provaliju i da je alternativa oličena u udruženoj opoziciji jedini spas od tog samoubilačkog sunovrata.
To se ne može uraditi racionalnim putem, pomoću činjenica i argumenata.
U Srbiji nemamo normalno političko društvo i razvijeno tržište ideja, pa u skladu sa tim ne pomažu standardne terapijske metode.
Narod je hipnotisan, zaveden i omamljen i treba ga trgnuti iz takvog stanja.
Jedan od koraka ka izlečenju je da narod shvati da je Vučić bolest, a ne lekar.
Neophodno je razbiti iluziju kojom hipnotiše, oduzeti mu sat iz ruke koji vrti ispred očiju svih građana. Sat koji polako otkucava naš zajednički kraj.
Onda kada bezbednosne službe (strane ili odmetnuti deo domaćih) preko opozicionih kanala dostavi javnosti na uvid NEOBORIVE dokaze (video i audio snimke) Vučićevog najbližeg okruženja (brata, sina, kuma) o umešanosti u reketiranju, prodaji narkotika i nameštanju državnih poslova, tada će Vučić pasti.
Sve ostalo je polivanje mlakom vodom duboko sediranog pacijenta koji uživa u snovima koje mu drugi kontrološi i prave.
Uspavani građanin je baterija njegovog matriksa, ali kada serija snimaka nedvosmisleno pokažu povezanost mafije i države, i to tako da se ne zna ko je na kojoj strani, onda će nastupiti revolucija.
Njegova vladavina će se završiti kao poslednja scena kultnog filma Fight club koja prikazuje kataklizmično rušenje betonskih kula koje je on simbolično gradio kao obelikse svoje beskonačne vlasti.
Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
