Hitno menjati model razvoja Srbije

Ova poslednja je razotkrila da dosadašnji model privrednog rasta i razvoja Srbije nije održiv i da se mora menjati ako želimo da izbegnemo sudbinu nerazvijene i prezadužene zemlje. Istraživanja govore da je u 2010. učešće industrijske proizvodnje u BDP iznosilo samo 15 odsto, što je pad od 60 odsto u odnosu na 1990, kada je industrija učestvovala sa 31 odsto u BDP. Broj industrijskih radnika u periodu 1990 – 2010. opao je sa 1,03 miliona na 0,3 miliona.

Autori Nacrta strategije reindustrijalizacije Srbije taj proces nazivaju „deindustrijalizacijom“. Finansijski sektor postaje „gospodar“ realnom sektoru. Prihodi od privatizacije nisu investirani u realni sektor (industriju i poljoprivredu), već u finansiranje javne potrošnje i smanjenje socijalnih tenzija. Priliv stranih direktnih investicija (SDI) u Srbiju u periodu 2001 – 2008. je mali, dok su greenfield i brownfield investicije zanemarljive. Posmatrano s aspekta strukture kompanija nosilaca SDI u Srbiji, najveći investitori su Telenor, Gasprom, Delez, Fijat, Banka Inteza, Filip Moris, U.S. Steel, i Lafaž. Ako se poredimo sa ostalim posttranzicionim zemljama i zemljama u razvoju slika je još drastičnija. Priliv SDI u ovim zemljama premašio je 50 odsto globalnih tokova SDI. Posmatrano s aspekta strukture SDI u Srbiji, prednjače: finansijski sektor, trgovinski lanci – maloprodaja, hrana, piće i poljoprivreda, i nekretnine. U zemljama Centralne i Istočne Evrope ( CIE), taj trend je sasvim drugačiji, tako da industrijski sektor prednjači u privlačenju SDI.

Pritom, učešće Srbije u globalnoj privredi je zanemarljivo. Posmatrano s aspekta BDP, Srbija se u 2012. našla na 74. mestu od 220 zemalja, što predstavlja 0,07 posto svetskog BDP. U svetskom izvozu Srbija učestvuje sa 0,07 odsto, a u uvozu 0,12 odsto. Učešće izvoza u BDP Srbije u 2012. godini iznosilo je 27,6 odsto, a učešće uvoza u BDP 48,7 odsto.

Ohrabruje podatak da je pokrivenost uvoza izvozom u periodu 2009 – 2013. povećana sa 47,9 odsto na 70 odsto. Počasno mesto i zasluge za to pripadaju Fijat automobilima Srbija (FAS). Međutim, to je samo jedna strana medalje, ali – ne i dovoljan element za ekonomsku objektivizaciju spoljnotrgovinske razmene Srbije s inostranstvom. Još uvek je alarmantan podatak da u strukturi izvoza dominira učešće nerazmenjivih dobara, kao što su: sirovine, repromaterijal i hrana. Primarni proizvodi prerađivačke industrije čine 86,4 odsto našeg izvoza, gde dominira izvoz prehrambenih proizvoda sa 13,3 odsto.

Prethodna analiza poslužiće nam kao platforma u traženju odgovora na pitanja:1) kuda želi da krene Srbija, 2) s čime želi da krene u regionalne ekonomske integracije (EU) i globalne integracije, i 3) da li je kriza posledica vladavine neoliberalne paradigme, s jedne strane, ili (ne)domaćinskog ponašanja stejkholdera (vlasnika, menadžera, zaposlenih, poslovnih partnera i društva u celini), s druge strane?

Otvorili smo i pitanje moguće strategije razvoja privrede Srbije. Počasno mesto u prevazilaženju krize u Srbiji pripada strategiji izvozno orijentisane privrede. Povećanje izvoza u narednom periodu moguće je ostvariti pod sledećim pretpostavkama: a) ako Srbija privuče SDI u izvozno orijentisani proizvodni sektor, b) poželjno je da to budu greenfield i brownfield investicije, c) u strukturi izvoza treba povećati udeo razmenljivih proizvoda, d) ako u strukturi izvoza poraste udeo proizvoda srednjih tehnologija, uz smanjenje udela proizvoda baziranih na resursima, d) ako privučemo SDI transnacionalnih kompanija koje će kupiti neprivatizovana velika proizvodna preduzeća (npr: FAP, MIN, EI, IMR, IMT, Viskozu, Prvu petoletku itd.).

Izvozno orijentisanom rastu i razvoju Srbije doprineo bi i „reinženjering“ zakonsko-pravne regulative čime bi se promenila negativna slika o nama kao državi sa preglomaznim i „tromim“ državnim aparatom. Paralelno s razvojem viših oblika saradnje Srbije s inostranstvom, mišljenja smo da treba razvijati model društveno odgovorne države. Pri tome, prvenstveno imamo u vidu: 1) kreiranje koncepta moderne države, 2) eliminisanje administrativnih barijera započeto tzv.“giljotinom“ propisa, 3) jačanje promociono-komunikacionog miksa Srbije u regionalnim ekonomskim i globalnim integracijama, 4) uvođenje poreskih olakšica za privlačenje SDI, 5) razvoj Srbije shodno agendi „Informaciono digitalno društvo“, 6) razvoj telekomunikacione infrastrukture, 7) reforma svih nivoa obrazovanja, 8) razvoj demokratskog društva i jačanje političkih i poslovnih veza sa zemljama iz regionalnih ekonomskih integracija i sveta.

Najnovije mere Vlade Srbije za smanjenje budžetskog deficita, predstavljaju iznuđeni, u ovom trenutku, jedini mogući, potez za spas Srbije od bankrotstva. Reč je o „interventnom“ programu koji nije strategijski sadržajno osmišljen. S druge strane, i pored toga što neki analitičari pokušavaju da statističko-matematički modeliraju koristi – troškove donetih mera, ozbiljnija ekonomska analiza još uvek ne postoji. Posmatrane u sklopu društveno-ekonomskih performansi i konkurentske prepoznatljivosti privrede Srbije, mere Vlade su mere o preživljavanju, a ne o razvojnom konceptu. Očito je da se Srbija suočava sa dvostrukom anemijom. S jedne strane je strukturna, a sa druge globalna ekonomska i finansijska. A mere Vlade predstavljaju svojevrsni „bajpas“ i prvu pomoć u zbrinjavanju privrede koja se nalazi u stanju šoka.

Bez obzira na dubinu krize, Srbija ne sme da „padne“ u stanje apatije-melanholije i da spas od bankrota prepusti „politikantima“ već kompetentnoj naučno-stručnoj eliti. Srbija ima, koliko nam je poznato 16 univerziteta – eto dovoljno resursa da se kreira prepoznatljiv istraživački tim. Ukoliko se dogodi suprotno, da kreatori i predstojeće izvozno orijentisane strategije razvoja Srbije budu i dalje „politikanti“ i njihovi „pomagači“ onda će i ova strategija razvoja patiti od kratkovidosti.

Autor je profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Nišu