Hladan rat na Bliskom istoku

Ključna komponenta sektaškog nadmetanja između šiitskog i sunitskog islama na Bliskom istoku je geopolitička, pri čemu se Iran hvata ukoštac sa Saudijskom Arabijom i njenim saveznicima u Persijskom zalivu u borbi za regionalnu dominaciju. Kao što je bio slučaj i sa autentičnim Hladnim ratom između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država, ovaj konflikt ne uključuje direktnu vojnu konfrontaciju između glavnih rivala, barem ne još. On se vodi diplomatski, ideološki i ekonomski, naročito na naftnim tržištima, i preko posredničkih ratova, kao što su konflikti u Siriji i Jemenu. Malo ima problema na širem Bliskom istoku čiji se koren ne može naći u moćnom rivalstvu Saudijske Arabije i Irana. Na trenutak se stiče utisak da Irancima dobro ide. Nakon odluke vrhovnog lidera ajatolaha Alija Hamneija da pristane na međunarodni sporazum, koji ograničava nuklearni kapacitet Irana na miroljubive svrhe, ukinute su gotovo sve sankcije Zapada. Sada kada je ponovo prihvatljivo poslovati sa Iranom, njegova slaba privreda je spremna za obnovu. U međuvremenu, njegovo postepeno de fakto pripajanje delova Iraka, što za čudo prihvataju Amerikanci, se nastavlja jer niko osim takozvane Islamske države nema dovoljno jak stomak da se tome suprotstavi.

Iran takođe ima ogromnu prednost u ljudstvu, budući da mu se broj stanovnika procenjuje na 77 miliona, u poređenju sa 28 miliona Saudijske Arabije. I dok je njegova vojska mnogo gore opremljena nego vojska njegovog rivala, ona je mnogo veća. Štaviše, glavni arapski saveznik Irana sirijski predsednik Bašar al Asad je pomilovan dok se konfliktu u njegovoj zemlji ne nazire kraj. Zbog toga se Saudijci osećaju napušteno i ranjivo. Oni smatraju da ih je njihov veliki tradicionalni saveznik SAD izdao tako što je postigao nuklearni sporazum sa Iranom. U međuvremenu, boje se da ih je haos u susednom Iraku izložio hroničnim strateškim rizicima. Saudijci se takođe užasavaju pod bujicom kritika na račun njihovog vehabijskog pravca islama, koji se krivi za razvoj ekstremizma i podsticanje terorizma. U međuvremenu, izveštaj o ljudskim pravima Saudijske Arabije, uključujući osporavanje osnovnih prava za žene, pod stalnim je nadzorom. U takvoj situaciji Kraljevstvo se bori protiv svojih neprijatelja. Kralj Salman bin Abdulaziz Al Saud je vladar zemlje koji ne učestvuje u sukobima, ali njegov sin princ Muhamed bin Salman al Saud trenutno projektuje veliki deo moći. Kao ministar odbrane Muhamed je nastavio saudijsku politiku pružanja podrške pobunjenicima koji se bore protiv Asada u Siriji, zajedno s Turskom, dok vodi rat protiv proiranskih pripadnika plemena u Jemenu (po ogromnoj humanitarnoj ceni). Takođe pruža podršku za intenziviranje represije na domaćem terenu, ako je čak nije on i započeo, a poveo je i ekonomsku ofanzivu protiv Irana, čega su posledice do nedavno bile primetne u padu globalnih cena nafte.

Dugogodišnjeg ministra za naftu Alija al Naimija je početkom maja na toj funkciji zamenio Kalid al Falih, Muhamedov saveznik. Ta smena je pokazatelj Muhamedove rešenosti da iskoristi cene nafte kao oružje protiv Irana i njegovog saveznika Rusije. Kao najveći svetski snabdevač s bezgraničnim rezervama nafte, Saudijska Arabija može da preplavi ili zaguši tržište po volji. A Saudijci za sada preplavljuju tržište. Oni nastoje da zauzdaju Iran i Rusiju, a obema zemljama su potrebne više cene nafte da bi održale ekonomski rast. A nadaju se da će dovesti do bankrota američke proizvođače naftnih škriljaca, koji smanjuju zavisnost Amerike od nafte s Bliskog istoka. Kako je Muhamed nedavno saopštio, Kraljevstvo ne haje za cene nafte; „trideset dolara ili sedamdeset dolara, nama je svejedno“. Za razliku od njih, Iranu i Rusiji je potrebno da cena barela nafte bude najmanje 70 dolara. Američka naftna industrija se pokazala kao prilagodljivija i otpornija nego što se to očekivalo; jeftinija polja naftnih škriljaca se otvaraju čak i pošto se stara zatvaraju. Ali saudijska naftna ofanziva pomogla je da se Iran i Rusija ubede da dovuku Asada za pregovarački sto. Muhamedov novi ekonomski plan Vizija 2030, koji je obelodanjen u maju, još jedan je front ekonomskog rata, čiji je cilj da pokaže da je Saudijska Arabija imuna na ekonomske pritiske na domaćem terenu koji pogađaju Iran i Rusiju. Plan nalaže ekonomsku diverzifikaciju i razmatra uspostavljanje „suverenih fondova bogatstva“ (SWF) za ublažavanje posledica nižih prihoda od nafte koje vladajuća klasa tradicionalno koristi za kupovinu društvenog mira. Saudijska strategija nije da ne košta. Novčane pošiljke od oko deset milijardi godišnje iz Persijskog zaliva u Egipat smanjene su na oko tri milijarde dolara. A finansije Libanu su takoreći potpuno ukinute. A ipak, ishod ovog Hladnog rata na duge staze nije teško predvideti. Šiiti će možda moći da zadrže uticaj u Iraku, Siriji i Libanu (preko Hezbolaha), ali neće moći da se šire nadmeću. Oko 90 odsto Arapa su sunitski muslimani, a samim tim i potencijalni saudijski saveznici. Saudijci mogu da priušte sebi da budu zreliji, a manje sumnjičavi nego što su bili. SAD treba da preduzmu korake da ih umire, a da istovremeno nikada ne smanje pritisak za poboljšanje stanja ljudskih prava i sprovođenje političkih i ekonomskih reformi.

Autor je bivši član Spoljnopolitičkog komiteta Donjeg doma britanskog parlamenta