Hladni studentski plamen koji je nadmudrio sistem

Ako išta danas definiše ovaj novi oblik otpora, to je upravo njegova sposobnost da nadmudri klasične mehanizme represije ne snagom, već lucidnošću koja proizlazi iz kolektivnog iskustva poraza.

Ali tu dolazimo do još jednog fenomena koji izmiče tradicionalnim interpretativnim modelima – pojave onoga što bismo mogli nazvati „pametnim besom“.

Sociološkinja Zagorka Golubović je svojevremeno pisala o „prerefleksivnom buntu“ koji tek treba da preraste u artikulisani otpor. Današnji protesti pokazuju upravo tu transformaciju – od emotivne reakcije do promišljene akcije. Za razliku od eksplozivnog, neartikulisanog besa, ovde imamo posla s nekom vrstom hladne lucidnosti koja precizno identifikuje neuralgične tačke sistema.

Ni pobeda, ni poraz, nego…

Postoji gotovo matematička preciznost u načinu na koji se ova simetrija moći manifestuje na ulicama. Dok vladar misli da ima monopol na silu, ova generacija je shvatila nešto što je još sociolog Tomas Šeling primetio u svom klasičnom delu „Strategija konflikta“ – da se radi o svojevrsnoj simetriji u kojoj obe strane jedna drugoj mogu uskratiti ono što žele.

Vladar može uskratiti narodu pravo na samoupravu, ali narod može vladaru uskratiti ono što mu je najvažnije – priznanje legitimiteta njegove vlasti. I upravo tu leži genijalna jednostavnost ovog otpora – on ne pokušava da pobedi sistem na terenu gde je sistem najjači (u domenu fizičke sile), već tamo gde je najranjiviji: u domenu legitimiteta. Svaki pokušaj represije samo dodatno ogoljuje nedostatak tog legitimiteta, pretvarajući naizgled moćan sistem u praznu ljušturu koja se održava isključivo putem sile.

I upravo u toj asimetriji između prividne moći sistema i stvarne moći otpora leži možda i najveće iznenađenje za analitičare starog kova – činjenica da sistem gubi i kada naizgled pobeđuje. Svaki čin represije koji ne uspe da uguši otpor (a sve ih je više takvih) postaje dokaz nemoći, a ne moći sistema.

To je ona vrsta dijalektike koju establišment ne može da pojmi – što više koristi silu, to više pokazuje svoju suštinsku slabost. Dok sistem misli u kategorijama pobede i poraza, ova generacija je shvatila da je sama postojanost otpora već pobeda, jer pokazuje da je car go – da iza fasade svemoći stoji režim koji može da vlada samo kroz strah, a strah više ne deluje kao nekad.

Paradoks dugotrajnog učešća

Ono što posebno zbunjuje analitičare starog kova jeste fenomen koji sociolozi nazivaju „paradoksom dugotrajnog učešća“ – činjenica da protest često opstaje čak i kad učesnici postanu pesimistični u pogledu ostvarenja konkretnih ciljeva. Ali upravo tu leži ključna razlika ovog protesta – on nije vezan za pojedinačne zahteve već za fundamentalnu transformaciju društvene svesti.

Dok sistem očekuje da će protest jenjavati ako se ne ostvare konkretni zahtevi, ova generacija je shvatila da je sam čin kolektivnog otpora važniji od pojedinačnih pobeda ili poraza. Time je nadmudrila klasičnu logiku „štapa i šargarepe“ kojom se sistem brani od protesta – nije reč o tome šta se može dobiti ili izgubiti, već o tome ko se postaje kroz sam čin otpora.

Establišment je navikao da se bori protiv političkih subjekata koje može da personalizuje, protiv besa koji može da kriminalizuje. Ali kako se boriti protiv pokreta koji nema centar koji bi se mogao napasti? Kako diskreditovati protest koji je već unapred odbacio potrebu za herojima koje bi sistem mogao da blati po tabloidima?

Možda je upravo to najveća pobeda ove generacije – što je naučila da svoj bes koristi kao precizni instrument društvene promene, a ne kao sirovu energiju destrukcije. Time je nadrasla ne samo potrebu za vođama već i klasične mehanizme sistemske represije.

To više nije romantični otpor koji čeka svog Spartaka – to je lukavi otpor koji razume da je u vremenu umreženog društva svaki pokušaj personalizacije borbe unapred osuđen na poraz. Nova generacija je shvatila ono što njihovim prethodnicima nije bilo jasno: da sistem može da se pobedi samo ako se igra nadmoćnijim oružjem od onog koje sistem poseduje – kolektivnom lucidnošću koja je jača od svakog pojedinačnog heroizma.

Autor je psiholog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.