Hleba i mleka ima samo u šest ujutru

Ovaj pak feljton nastao je na osnovu arhive nekadašnjeg Saveznog sekretarijata za inostrane poslove SFRJ, dokumenata koji su ove godine postali dostupni istraživačima.

U nizu pisanih izveštaja diplomatsko-konzularnih predstavnika SFRJ u Rumuniji, najinformativniji su oni Generalnog konzulata u Temišvaru.

Ovaj grad će biti u fokusu pažnje i zbog toga što su događaji oko vrtoglavog svrgavanja Čaušeskua počeli upravo ovde.

Inače, Temišvar i županija Tamiš imali su  i zadržali su do danas srpsku  manjinu, a nekada su bili i važan prosvetni i crkveni centar srpskog naroda.

U Čakovu, u blizini Temišvara, rođen je srpski prosvetitelj Dimitrije (Dositej) Obradović.

U Godišnjem izveštaju o delatnosti Generalnog konzulata (GK) za 1988. godinu  poslatom SSIP-u konstatuje se težak unutrašnji i međunarodni položaj Rumunije: „Nepotizam, bezakonje, krah privrednog sistema, totalitarizam, birokratsko-policijska svemoć, totalna obespravljenost građana uključujući tu i nacionalne manjine, izolovanost od sveta, tehnološko nazadovanje, koji čine rumunsku stvarnost, prikazuju se od strane vladajuće vrhuške kao opšti procvat svestrano razvijenog socijalističkog društva, koje zahvaljujući rezultatima postignutim u  ‚zlatnoj epohi Čaušesku’, vodi ka ostvarenju ‚zlatnog sna komunizma’! Ignorisanje stvarnosti, lažni podaci koji nemaju nikakvu vezu sa istinom, utoliko su uočljiviji kako se problemi iz godine u godinu uvećavaju a kriza produbljuje. /…/ Istina o njenoj stvarnosti zato brzo prodire u svet, dok protagonisti njene do juče prikazivane ‚politike otvaranja i nacionalne nezavisnosti’, postaju u unutrašnjoj i međunarodnoj javnosti, ružne karikature nedostojne civilizacijskog nivoa ove zemlje i njenog evropskog okruženja.“

Rumunsko rukovodstvo a to je zapravo bio jedan čovek, bolje reći bračni par Nikolae i Elena Čaušesku, tvrdoglavo su odbijali da preduzmu ma i najmanje reforme koje su počele da se šire Istočnim blokom u vreme Mihaila Gorbačova.

Čaušesku i njegovi propagandisti tada su sebe predstavljali kao čvrste i dosledne, ako treba i poslednje branioce socijalizma pred onima koji ga napuštaju a to su bila rukovodstva Mađarske i naročito Poljske.

Rumunski vrh je tokom krizne 1989. godine  uzalud pokušavao da izdejstvuje sastanak svih blokovskih  komunističkih partija na kome bi se osudila i sprečila politika napuštanje socijalizma pri čemu se na prvom mestu upiralo na  Poljsku odavno pritisnutu krizom praćenom  štrajkovima i opozicionim sindikalnim pokretom Solidarnost.

Duboka ekonomska i politička kriza koju nije rešio ni puč generala Jarzelskog decembra 1981. godine.

Čaušesku je za rumunsku specifičnost proglasio najrigidniji vid socijalizma pritom cinično preporučujući drugim zemljama da slede rumunski put.

Režim je u poslednje vreme bio međunarodno bojkotovan i ni na Istoku niti na Zapadu  nije nailazio na razumevanje i podršku.

Kao jedini saveznik Čaušeskua do svog pada iste 1989. godine važilo je rukovodstvo Nemačke Demokratske Republike sa Erihom Honekerom na čelu.

U poglavlju posvećenom unutrašnjim kretanjima, izveštaj Generalnog konzulata SFRJ ističe ono što će se provlačiti kroz sve izveštaje tokom kritične 1989. godine: „Politički sistem u kome nema ni teorijskih šansi za slobodno izraženo mišljenje niti suprotstavljanje vladajućoj vrhuški, pre svega je zasnovan na policijskoj strahovladi. Jedino ‚političko’ mišljenje je ovde samo ono koje uz bljutavu frazeologiju veliča predsednika Čaušeskua, drugaricu akademika, doktora, inženjera Elenu Čaušesku, člana Političko-izvršnog komiteta Centralnog komiteta Rumunske komunističke partije, prvog potpredsednika Ministarskog saveta SR Rumunije, predsednika Nacionalnog komiteta za kulturu i socijalističko obrazovanje – naučnika svetskog glasa (sve se ovo uvek mora navesti), kao i rezultate društveno-ekonomskog razvoja, koji su kako kaže ‚najveći u modernoj istoriji Rumunije’. Tome nije posvećena samo politička misao, već i kulturno i umetničko stvaralaštvo, pišu se knjige, proza, stihovi, oratorijumi, muzičko-scenska dela i uopšte troši ogroman talenat i kreativni potencijal rumunskog naroda za dela kojih se sigurno i njihovi autori stide a o budućim pokolenjima ne treba ni govoriti.“

Stanovništvo Temišvara i okoline zbog blizine granice i tradicionalno najviše okrenuto Evropi i Zapadu uopšte ne sluša i ne gleda programe domaćih radio i televizijskih stanica.

Ljudi govore: „Ovi naši toliko lažu da im ništa ne treba verovati“.

Gledaju se programi iz Jugoslavije i sa Zapada.

Zvanična propaganda neprestano se bavi ispiranjem mozgova i ponavljanjem priča o uspesima pre svega u ekonomiji: o rekordnim postignućima, prebacivanju plana industrijske i poljoprivredne proizvodnje.

Sve je u Rumuniji u superlativima dok je inostranstvo uvek u krizi, opadanju, a pogotovu se kapitalizam prikazuje tako kao da se ništa nije promenio od vremena Marksa i Engelsa.

Šest godina je Rumunija usiljeno radila za izvoz da bi se dostigao cilj otplate svih kredita inostranstvu.

U tome se polovinom 1989. godine uspelo. (Ipak, kasnije tokom godine uzet je kredit od milijardu dolara za izgradnju nuklearne centrale.

Očito da je režim uprkos svom strateškom opredeljenju protiv zaduživanja i za oslonac na sopstvene snage u ovom slučaju smatrao da zbog višeg interesa obezbeđivanja energetske nezavisnosti može da napravi izuzetak od politike nulte zaduženosti.)

Uz neviđena odricanja koja je nametnuo režim radilo se za izvoz po svaku cenu, čak je i hrana izvožena iako nije preostajalo dovoljno za namirenje domaćeg stanovništva.

Stiglo se dotle da zemlja koja je bila druga u Evropi po iskorišćenim površinama obradivog zemljišta praktično gladuje.

U periodičnim  izveštajima GK neprestano se javljaju  dramatični opisi bede koja je zavladala Rumunijom.

Tako se u izveštaju iz marta 1989. godine navodi da je približavanjem kraja otplate spoljneg duga privremeno došlo do poboljšanja snabdevenosti robom široke potrošnje.

„Na početku godine moglo se povremeno uz čekanje dugačkih redova a da se ne zna šta će se kupiti, doći do mesa i mesnih prerađevina (lošeg kvaliteta), što je napredak u odnosu na ranije stanje kada se meso moglo viđati par puta godišnje.“

U izveštaju iz avgusta meseca, u kojem se obeležavalo 45 godina od utemeljenja SR Rumunije, konstatuje se da je slavodobitno objavljeno okončanje otplate dugova stranim kreditorima te da je stanovništvo očekivalo kako će sada nastupiti  relaksacija.

Kako je područje temišvarske županije poljoprivredno i kako je u Rumuniji bilo dozvoljeno seljacima-zadrugarima da zadrže i nešto zemlje u posedu, ovde je u odnosu na druge delove situacija sa ishranom bila nešto bolja – konstatuje se u izveštajima.

U slobodnoj prodaji na pijacama bilo je  voća i povrća u izobilju, naravno po višestruko većim cenama od onih u državnim radnjama, ali su vladale nestašice mesa, ulja, brašna, šećera, jaja i mlečnih prerađevina.

Ovi artikli su bili racionisani i dobijali su se na kupone uz dugo čekanje.

„U red se staje ponekad iza ponoći a obično oko četiri sata ujutru i čeka se do podne kada se ili nešto kupi (ne zna se uvek šta – kupićete šta stigne – ako ne dođe meso, doći će salama a možda i jaja), ili shvati da toga dana ništa neće doći. /…/ Hleba i mleka ima, samo se za njih mora poraniti (oko 6 sati ujutru) i nisu racionisani. /…/ Benzin je i dalje racionisan – 25 litara mesečno.“

Stanje u drugim oblastima društva takođe je bilo katastrofalno.

SUTRA: Megalomanski strukturni radovi