Hleba, ruža i slobode

Pozicija žena danas u Srbiji nije nimalo ružičasta. Naše žene, umetnice preživljavanja, umorne i siromašne, podnele su najveći teret tranzicije. O samohranim majkama ne želim da govorim, mogu samo da im se divim. O ženama umetnicama, slikarkama, književnicama, koje ne mogu da žive od svog rada, i moraju da se snalaze, na ovaj ili onaj način da bi preživele, takođe ne želim da govorim. Ako žele da opstanu, naše žene moraju da se organizuju, da prave male vidljive i nevidljive mreže, da budu solidarne među sobom, što naše žene nisu. Moraju po svaku cenu da traže muške saveznike, a gde ih naći u ovim vremenima kad svako gleda samo sebe. Nažalost, pokazalo se posle 5. oktobra da naše demokrate ne drže mnogo do žena. One su i dalje, čast izuzecima, pod patrijarhalnom upravom. Strah od žena i strah od feminizma kruži Srbijom.

Jedno od važnih političkih pitanja Srbije danas glasi – ko zastupa interes žena na srpskoj političkoj sceni? Šta učiniti sa ženskom scenom koja je usitnjena, pasivna, pacifikovana… Uglavnom, pod partijskom i muškom upravom, ili stranom dominacijom. U Srbiji postoje više malih ženskih grupa. Međutim, njihov uticaj na globalnu politiku u Srbiji je minoran, a njihovo interesovanje za druge žene i ukupnu žensku scenu zanemarljivo. Moje višegodišnje istraživanje ženske scene u Srbiji govori da najbolje žene Srbije nisu ni u partijama, ni u nevladinom sektoru. Uostalom, ni najbolji muževi nisu u partijama niti u nevladinom sektoru. Partijska država privatizovala je Srbiju kao da im je to dedovina, i na taj način ugrozila osnovna ljudska i demokratska prava i žena i muškaraca. Najveći deo ženske scene u Srbiji nema legalan put, instituciju, preko koje može da iskaže svoj mali ženski, različit, manjinski glas i interes na društvenoj sceni Srbije. A to imaju sve manjine u Srbiji.

Kratka i žestoka kampanja još jednom je pokazala da je Srbija još uvek muško društvo, a naročito srpska politika, dobro čuvana muška tvrđava. Gde su žene manjina, iako su većina u društvu. Usred kampanje našao se Dan žena, pa su lideri partija imali alibi da se bez griže savesti udvaraju našim ženama. Premijer u ostavci Ivica Dačić priznao je ženama da teško rade i teško žive, da zarađuju manje od muškaraca na istim poslovima, da prve ostaju bez posla… Aleksandar Vulin je primetio kako naše mlade žene moraju da skrivaju trudnoću da ne bi izgubile posao… Boris Tadić lansirao je čuvenu tezu – 100 žena za parlament Srbije! Da bi već u sledećoj rečenici pokazao da je to samo šarena laža. Pozvao je žene da ubede svoje muškarce, prijateljice, da izađu na izbore.

Da Zorana Mihajlović, zvezda ove izborne kampanje, nije obukla dopadljivu crvenu haljinu, ne bi se ni primetila u kilometarskom redu tamnih muških silueta na završnoj konvenciji SNS. A nju je, kažu naši muški, „Vučić pripustio, koja će mu prva zabosti nož u leđa“… Govore to oni koji su je klevetali i pre kampanje, kada Vučiću nisu hteli ili nisu smeli ništa da kažu. Ona remeti njihovu narodnjačku i mušku idilu. Kada je dolazio na vlast 2012, predsednik Tomislav Nikolić obećao je da će Srbija biti sigurna kuća za sve žene. Ona to danas nije. Samo u prošloj godini u porodičnom nasilju ubijeno je 43 žene. Vučić je obećao da će modernizovati srpsku državu. Kao budući premijer, najmanje što može da učini za demokratski stajling i imidž Srbije i žene u njoj jeste da uspostavi kancelariju za rodnu ravnopravnost. Da kao lider najjače stranke „pripusti“ više žena u parlament i vladu. Ovako, Uprava za rodnu ravnopravnost tavoriće i dalje kao podstanar i socijalni slučaj sa budžetom od stotinak hiljada evra, što su mrvice sa državne trpeze.

U postizbornoj euforiji prisećam se i misli poznatog filozofa Markuzea, koji u knjizi „Merila vremena“ piše: „Mišljenja sam da mi muškarci moramo da platimo za sve grehe patrijarhalne civilizacije i njene tiranije. Žene moraju da postanu slobodne da bi same određivale sopstveni život, ne kao supruge, ne kao majke, ne kao domaćice, ne kao prijateljice, ne kao ljubavnice, nego kao individualna ljudska bića. To će biti borba gorkih sukoba, muka, patnji…

Feministkinje će morati da osnuju svoj novi moral, koji bi trebalo da bude nešto više i nešto drugo, do puka objava neprijateljstava prema građanskom moralu i muškarcu… Oslobođenje žena biće bolan proces, ali je neminovan na putu ka boljem društvu i za muškarce i za žene.“

Autorka je urednica izdavačke kuće Plavi jahač