Hoće li Šešelj biti kažnjen i zašto neće?

Jedno je od pitanja i odgovora koji se po ko zna koji put nameću nakon što je Šešelj proteklog vikenda u Novom Sadu pri slučajnom susretu na ulici sa predsednikom SDS Borisom Tadićem pozivao na njegov linč, rečima da je izdajnik i da ga je trebalo obesiti.

Ovo lideru Srpske radikalne stranke nije prvi, verovatno ni poslednji put, da poziva na Tadićevo ubistvo. Pre nekoliko godina je u prenosu sednice Narodne skupštine govorio da bi Tadića trebalo „zaklati“, a više puta je, kako podsećaju u SDS, na nacionalnim frekvencijama i u režimskim tabloidima do detalja opisivao nasilje koje bi sprovodio nad njim.

Osim političara Šešeljeva meta verbalnog nasilja bili su i novinari. Umesto kazne, dobijao je sve više medijskog prostora u Vučićevoj mirnoj i stabilnoj državi, čiji je postao neodvojivi i podrazumevajući deo.

Toliko mirnoj i demokratskoj državi kada se 2022. godine opozicionim protivnicima tokom izborne kampanje gura auto u kanal Dunav – Tisa – Dunav, a juče na pijaci u Boleču naprednjaci obučeni u prepoznatljive plave jakne i prsluke fizički napadaju opozicione aktiviste SSP jer im smeta muzika sa zvučnika na štandu do njih.

U samo par nedelja od otkazivanja i nedavanja sala opoziciji došli smo do nasilnog zabranjivanja muzike na skupovima na otvorenom. A za par godina vlast nije uspela da shvati da palica u glavu opozicionara ne sme biti način borbe za vlast.

To, čini se, pokazuje da su aktivisti i pripadnici vlasti došli do toga da ne mogu biti ni pored neistomišljenika. O suživotu i poštovanju različitosti da i ne govorimo. Izborni dan, ukoliko Vučić kao lider naprednjaka, ne odluči drugačije, biće kulminacija već poznate pasivne, moguće i prave, agresije oličene u onima koji će sa spiskovima uterivati strah građanima i terati ih na glasanje.

Sve je to moguće jer je mnogima odavno postalo normalno Šešeljevo ponašanje, manjina se protiv toga neuspešno bori jer nema podršku institucija, a većina okreće glavu.