Hoće li Vučević uvoziti nastavnike?

„Neka svi povedu računa, i ko neće da deci zaključi ocene, neka dobro vodi računa, prosvetna inspekcija će sve preispitati. Tu država neće ćutati, tu se nećemo igrati. Hoćete da proverite da li je država odlučna, ja vam savetujem da ne proveravate, ali ako želite videćete da će država reagovati. Nećete da radite? Ima ko hoće, ima drugih profesora“. Đacima je, pak, pripretio neopravdanim izostancima kojih se boje taman koliko toplog mleka pred spavanje.

Ovom pretnjom nije nikoga uplašio, ponajmanje prosvetne radnike koji nemaju mnogo toga da izgube jer dostojanstvo profesije odavno ne postoji, a plate su bedne. Drugim rečima, pokušao je da uplaši mečku rešetom. Ova pretnja nije zastrašila nikoga, ali je dodatno rasplamsala već naraslo nezadovoljstvo prosvetnih radnika, studenata, učenika i roditelja.

Ovaj potez je, poput izjave opskurnog lika o deci koja su vlasništvo države, možda spontani izliv ustaljene i odomaćene bahatosti, nepromišljen i neplaniran. Možda je, opet, nova državna politika. U jeku studentskih protesta koje su podržali mnogi misleći ljudi u Srbiji, u jeku pobune protiv korupcije, beščaća i bahatosti, ovakva izjava je krajnje neprimerena, a njen učinak bi bio prilično bedan, jer su se prosvetni radnici uplašili koliko i u kući strave na seoskom vašaru. Međutim, učinak ipak nije izostao. Naime, razbesneo je prosvetne radnike, i ne samo njih. Vučević je plamen pokušao da ugasi uljem, vrlo neinteligentno. Pojava koju je još Filip Višnjić ovekovečio u pesmi ,,Početak bune protiv dahija“:

„Uzmi slame u bijelu ruku,
Mani slamom preko vatre žive:
Il’ ćeš vatru sa tim ugasiti,
Ili ćeš je većma raspaliti?“

Potezi kojima vlast pokušava da zastraši građane svode se na jednu reč – fijasko.

Naravno, svi su zamenljivi, pa i ti neposlušni nastavnici, profesori, studenti. Ih, koliko samo kadrova ima, partijskih i sega-mega, i više nego što treba da se popune sve rupe kada Vučević izrešeta prosvetu i otkloni nepodobne. Svi ti kadrovi zajedno, ako se lepo odmore, naspavaju i doručkuju, sigurno mogu da izdeklamuju azbuku, vežu pertle sebi, možda čak i učeniku, nađu put do novog radnog mesta i smeste svoju zadnjicu za katedru, kad već nisu uspeli u fotelju. Kvalitet nastave nikog ne zanima, bitno je održati privid. Kvantitet je već lakše rešiti, ima kursista sa izmišljenih ,,fakulteta“ ko kusih pasa.
Ili ipak ne? Nedostatak lekara je rešen tako što uglavnom nedostaju i dalje. U nekim domovima zdravlja radi samo jedan dr na ORL, a potrebna su tri, pa zato uho, grlo i nos možete da pregledate samo pre podne, deca, odrasli, bake i deke, svi kod istog i to kad se i doktor ne razboli.

Problem vozača koji su otišli da rade za platu, a ne za siću i kusur, rešen je uvozom radne snage sa istoka. Svako traži svoje mesto pod suncem, nekome smo i mi zapad i ekonomski tigar.

Sa prosvetom je takav uvoz kadrova sa istoka nezgodan, postoji jezička barijera. Opet, jezičku barijeru imaju i potencijalni SNS kadrovi, tako da je u pogledu kvaliteta nastave tu mrtva trka. Šta će biti, videćemo, ali epilog znamo – oni koji i ako budu otpustili nepodobne i zaposlili podobne, upisaće svoju decu u strane privatne škole, u one u kojima ne radi niko njihov.

Autorka je profesorka srpskog jezika

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.