Hodočašće jednog arhitekte

U prisustvu sedamdesetak ljudi, mahom iz struke, o knjizi su govorili Irena Subotić, Bojan Kovačević, u ime izdavača, direktor izd. kuće, pesnik i esejista Gojko Božović i autor.

U međuvremenu, Đorđe je „nordijskim hodom“ išao po gradu i beležio sva nepočinstva sadašnje vlasti, rečju i kroki crtežom, puštao to na Fejsbuku sa duhovitim komentarima i na kraju poentirao i novom knjigom, ali je ona otvorena i još traje.

Govoreći vojničkim jezikom, Đorđe Bobić je teška artiljerija, koja može u najkraćem roku da preore ogromno polje svetske istorije arhitekture.

To je i učinio knjigom „Arhitektura u iznudi“.

Preorao je i izložio svetlosti ogromno polje arhitekture, urbanizma i graditeljstva uopšte, držeći čitavo vreme na svome preciznom, savršenom nišanu suštinu onoga što su nam zajednički profesori, od Milana Zlokovića do Nikole Dobrovića, neprestano govorili o znanju i umeću, ali, otkrivajući nam jednu novu konstantnu nit koja sve povezuje – iznudu.

A ona se zaista provlači kao sudbina, kao usud, od vremena pragraditelja, koji je u iznuđenim okolnostima merkao kako da oblikuje ulaz u pećinu, ne bi li zaštitio pleme od zveri i nevremena, pa sve do današnjeg dana, kad neki planeri razmišljaju o besmislu daljeg ravoja i širenja grada, jer svi gradovi počinju da liče jedni na druge, a neki već nagoveštavaju brzi dolazak tzv. „pametnog grada“ kojim će upravljati veštačka inteligencija, moćnija od inteligencija svih ljudskih bića, jer će nanotehnologija i robotika nove generacije umrežiti i povezati sve u jednu tačku (ljude, informacije, institucije, znanje, aktivnosti).

Iako sam od rane mladosti pošao nekim drugim putem, u timu arhitekte Đorđa Bobića sam, na moju veliku sreću, radio par jugoslovenskih konkursa.

Veliki teoretičar arhitekture Luis Kan negde je napisao kako neprestano sanja o beskonačnim prostorima i vremenu koji se prožimaju, prepliću, ali kad sedne da stavi na papir to o čemu sanja, to više nije ni blizu onoga o čemu je sanjao.

Tako smo i mi, na konkursima, tada, pričali danima, predlagali, skicirali i sanjali, ali je Đorđe bio čovek (tada nije bilo kompjutera), koji bi uveče seo za sto i to o čemu smo sanjali, do ujutru stavio na papir svojom gaudijevskom rukom.

On je bio čovek koji je mogao naše snove da pretvori u stvarnost.

Knjiga „Arhitektura u iznudi“ ima 40 poglavlja-eseja, od Prvog klesanja, do Zapisa sa Grebena.

Mi iz struke doživeli smo je posebno emotivno, u godini, kad se u Vajmaru slavilo 100 godina „Bauhausa“, jedne svojevrsne škole arhitekata, nastale još dvadesetih godina prošlog veka, koja nam je dugo bila svetonazor.

Đorđe Bobić je jedan od lučonoša.

Kao glavni gradski arhitekta Beograda od 2004. do 2008, shvatio je važnost tradicije, kontinuiteta i arhitektonskog nasleđa, što je očito i u ovoj knjizi, ali je tih godina bilo i u stvarnosti, sve do dolaska današnjeg haosa.

O tome nas je učio i Nikola Dobrović govoreći: „Urbanizam i arhitektura su kontinualne naučne discipline. Diskonituitet, posebno u strategiji dugoročnog razvoja grada, dovodi do fatalnih posledica.“

Stoga je arhitekta Bobić, na više mesta u svojoj knjizi upozorio tvorce projekta Beograda na vodi: „Na tom projektu, vlast za privatnog investitora troši novac iz javnog budžeta, dakle pare građana, ali bez njihovog uvida i neophodne saglasnosti, pa dakle i o tome kako će se ti novci upotrebiti i kako će se vratiti u zajedničku kasu. A narodu se servira priča o napretku, dobrobiti za građane, investicijama koje su nužne radi povećanja broja radnih mesta, većih plata i penzija i narod to prihvata i glasa za njih. To je bazni deo priče, lepo upakovana obmana!“

Bojan Kovačević je na promociji dodao otprilike: „Ukrali su pogled hiljadama Beograđana sa tzv. Grebena koji se proteže od Kalemegdana do Hrama i preselili ga za velike pare na visoke spratove solitera na obali, gde će živeti par stotina privilegovanih! Moj pokojni profesor, veliki arhitekta i čovek koji je ostavio traga u gotovo svim gradovima Srbije, Branislav Jovin, otišao je najdalje. Rekao je: „Zbog Beograda na vodi, neko bi jednoga dana morao otići na dugogodišnju robiju.“

„Kako stvari stoje, blizu je ovaploćenje iznuđenog grada, iznuđenog načina obitavanja građana u njemu, te je došlo vreme za odbranu – za iznuđeni povratak na početak i iznuđenu revitalizaciju učešća javnosti!“ – poentira na jednom mestu arhitekta Đorđe Bobić. Pokažimo to ovoj vlasti na sledećim izborima za Grad Beograd! Previše toga je uništeno, previše pogrešno, naopako i na ličnu korist urađeno, da bismo i dalje ćutali! Moramo glasati za neke druge ljude i povratiti dostojanstvo Beogradu!

Autor je arhitekta iz Beograda