Holokaust i obrazovanje

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

U Aušvicu je za tri godine usmrćeno milion i po ljudi od toga oko 1.200.000 Jevreja. Zbog toga se kaže da je Aušvic najveće groblje na svetu, što je samo uslovno tačno, jer tamo nema grobova, usmrćeni su spaljeni i pepeo im je bačen u obližnju Vislu.

Sugerisano je da se tog dana ili ako je taj dan za škole neradni dan onda 2-3 dana pre ili posle 27. januara, jedan školski čas posveti upoznavanju učenika starijih razreda srednjih škola, ali može i za druge učenike, do čega dovodi mržnja prema drugom samo zato što je taj drugi drugačiji od moćnika, silnika, od onog koji ima vlast.

Nacisti su u većini okupiranih zemalja vršili pokolje, ali su samo jevrejski narod u celini osudili da bude istrebljen. Zbog toga je Holokaust daleko najekstremniji vid genocida izvršenog u drugim narodima. U Holokaustu usmrćeno je šest miliona Jevreja (svaki peti u Aušvicu). Usmrćeni su bez ikakve krivice, samo zato što su druge nacionalnosti. Malo se govori o tome da je od svih ubijenih Jevreja sve oduzeto, opljačkano iz pokućstva – baš sve, a stanovi, kuće, radionice, radnje, zemljište i sve nekretnine su prodate. Od tog novca izdržavala se nemačka vojska u okupiranim državama i, delom vlade u okupiranim zemljama postavljene od nemačke vlasti.

Zbog toga što je Holokaust tipičan i jeziv primer do čega dovodi mržnja prema drugom samo zato što je taj drugačiji. Učenici to već sada treba da saznaju jer će za tri, četiri decenije voditi ovu zemlju, a njihovi vršnjaci u svojim državama, da već sada vide do čega dovodi bezumna mržnja.

Jesenas sam u razgovoru s direktorom jedne škole u Novom Sadu spomenuo da sam voljan da kao preživeli Holokausta govorim učenicima u njegovoj školi o Holokaustu, odmah je prihvatio taj predlog, ali mi 25. januara poručio da školski odbor nije prihvatio da se takav čas održi. Direktoru druge jedne škole takođe sam svojevremeno rekao da sam spreman da govorim o Holokaustu i u njegovoj školi, javio mi je uoči 27. januara da za taj čas još čeka saglasnost nadležnih, i nije se više javio. Itd. Ne znam u koliko škola je održan takav čas. Na Jevrejskom groblju u gradu, gradonačelnik je ukazao na važnost da se, posebno, mladi već u tom dobu upoznaju do čega dovodi mržnja koja je dovela do Holokausta, predsednik srpske vlade rekao je nešto slično, predsednik države je istakao da je zločin zaboraviti zločin, pa i generalni sekretar Ujedinjenih nacija povodom ovog spomen-dana govorio u istom smislu.

Hitler je izgubio rat ali, očigledno, njegovi sledbenici poslednjih godina sve glasnije pokazuju svoje pravo lice, zalažu se da se na događaj iz Drugog svetskog rata gleda tadašnjim, a ne sadašnjim očima. Stara je izreka – Istorija nas uči da nas ona ničemu ne uči, ili kratko – zaboraviš li, ponoviće ti se. Zar mladi moraju da dočekaju da se uvere u istinitost ovih izreka?

*Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu u penziji