Toponimi identiteta i depresije: Šta je nama hotel Jugoslavija?

Ta vezanost, koju psiholozi definišu kao duboku emotivnu i kognitivnu povezanost ljudi sa prostorima koji oblikuju njihove živote i identitete, možda nigde nije tako bolno vidljiva kao u slučaju nestajanja jugoslovenskog brutalizma. I baš kao što je sudbina države Jugoslavije bila isprepletena sa usponima i padovima, tako je i hotel koji je nosio njeno ime delio istu putanju – od velelepnog zdanja sa najvećim lusterom na svetu (četrnaest tona težak, sa 40.000 Svarovski kristala), do ruševine koja čeka bagere.

Od simbola moći do ruine

Hotel Jugoslavija tako postaje samo još jedna u nizu žrtava, pridružujući se Sutjesci i mostarskom partizanskom groblju, tim monumentalnim primerima brutalističke arhitekture koji su ili napušteni ili devastirani, ili pak Muzeju revolucije u Novom Beogradu – nedovršenoj betonskoj strukturi koja već decenijama stoji kao avet između blokova. Je li paradoksalno da su upravo ti prostori, zamišljeni da traju večno u svojoj betonskoj monumentalnosti, postali prvi na udaru kolektivne amnezije? Hotel koji je ugostio britansku kraljicu Elizabetu, Nila Armstronga i Ričarda Niksona, koji je sa svojih sedam spratova i više od 600 soba bio najveći u SFRJ, danas stoji kao spomenik jednog vremena koje kao da više niko ne želi da pamti.

Tri nivoa gubitka

U tom kontekstu, posebno je značajna tripartitna teorija vezanosti za mesto koju su razvili Skenel i Giford (psiholozi specijalizovani za proučavanje odnosa ljudi i prostora). Oni pokazuju kako se traumatski prekid veze s mestom manifestuje na tri neraskidivo povezana nivoa. Na individualnom nivou, to vidimo kroz intimna sećanja ljudi koji su u hotelu Jugoslavija proživeli značajne trenutke – od prvih poslovnih sastanaka do porodičnih proslava, od doručaka sa pogledom na Dunav do večernjih šetnji pored onog čuvenog lustera koji je sa svojih 40.000 kristala ušao u Ginisovu knjigu rekorda. Na grupnom nivou, to je gubitak prostora koji je služio kao tačka preseka različitih društvenih slojeva – od državnika poput Niksona i kraljice Elizabete, do običnih građana koji su tu slavili mature i svadbe. A na kulturnom nivou, to je brisanje fizičkog dokaza o jednom načinu života i mišljenja, o jednoj epohi koja je, kako Branislav Dimitrijević primećuje, bila „deo specifične društvene imaginacije“ koja se danas svodi samo na „imaginaciju katastrofe“.

Prostori kolektivnog pamćenja

Manzo i Devine-Wright (vodeći teoretičari koncepta vezanosti za mesto) dodatno produbljuju ovo razumevanje pokazujući kako gubitak značajnih mesta može dovesti do dubokih psiholoških trauma na nivou čitave zajednice. A mi danas, dok gledamo kako bageri kidaju beton nekadašnjeg hotela, ne možemo a da se ne zapitamo – nije li to samo završni čin mnogo dužeg procesa koji je započeo mnogo pre fizičkog rušenja? Jer kako bi rekao Ji-Fu Tuan (kineski geograf koji je revolucionirao naše razumevanje prostora), mesto nije samo fizička lokacija već „centar značenja konstruisan kroz iskustvo“.

To sistematsko brisanje mesta-sidra, kako ih naziva Mark Ože (francuski antropolog poznat po teoriji ne-mesta), nije slučajno. Od starih kafana koje su postale parfimerije, preko železničke stanice pretvorene u tržni centar, do hotela koji postaju građevinske jame – mi zapravo pratimo mapu jednog dubljeg rušenja, brisanja onoga što Purves i saradnici (vodeći teoretičari u oblasti geografskih informacionih sistema) nazivaju „ontološkom obavezom mesta“ – obavezom da prostor nosi i čuva značenja koja mu zajednica pridaje.

Od traume do praznine

Možda je najsnažniju teorijsku artikulaciju ovog fenomena dao Moris Albvaš (francuski filozof i sociolog, pionir u izučavanju kolektivnog pamćenja) kada je govorio o „prostornim okvirima kolektivnog pamćenja“. Po njemu, društva pamte kroz prostor, a kada taj prostor nestane, s njim nestaje i deo kolektivnog sećanja koje je u njega bilo upisano. Hotel Jugoslavija je bio jedan takav prostorni okvir – nije samo čuvao sećanja, već ih je i proizvodio, baš kao što su to činile i stare beogradske kafane koje Basara opisuje kao „najslobodnija, najveselija i najvedrija mesta.“
I dok, kako saznajemo, novi vlasnik Milenijum tima planira da uloži više od 400 miliona evra u izgradnju modernog stambeno-poslovnog kompleksa, ostaje nam da se zapitamo, zajedno sa Pjerom Norom (francuskim istoričarom koji je razvio koncept „mesta sećanja“), nije li paradoks u tome što hotel Jugoslavija možda tek sada, kroz svoje odsustvo, postaje pravo „mesto sećanja“?

Na kraju, ostaje nam samo da se nadamo da će buduće generacije psihologa, sociologa i urbanista imati šta da proučavaju osim praznina. Jer kako je govorio Gaston Bašlar (francuski filozof koji se bavio poetikom prostora), „svaki pravi prostor je prostor intimnosti“ – a mi danas, čini se, živimo u doba kada je ta intimnost sa prostorom postala nemoguća, kada se svaki pokušaj vezivanja za mesto završava novom traumom rušenja, novim prekidom, novom prazninom koja će biti ispunjena staklenim kulama visine do 155 metara, kao još jedan dokaz da je, kako kaže Dimitrijević, „ta društvena imaginacija svedena na imaginaciju katastrofe“.

Autor je psiholog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.