Hrabri stoje nasred puta

Drugu subotu zaredom građani Srbije su se pobunili, mislim, baš po redu iz citata velikog autora.

Da bi odbranili svoje pravo na zdravu životnu sredinu, koja je preduslov života, pobunili su se zarad istine – da zakoni koji su doneti kako bi multinacionalna kompanija kojoj samo znak dolara titra pred očima, ne bi zatrovala zemlju i reke.

I uspeli su građani – da Srbija nepovratno ne bi stala za više stotina godina u budućnosti, zastala je na dva sata.

Bio sam sa ljudima kod Sava centra, na blokadi „Gazele“.

Lagao bih kada bih rekao da sam bio iznenađen brojem okupljenih – represija policije od prošle subote, štangle i čekići koji su sevali po glavama i leđima demonstranata, a naposletku, bezobrazluk vlasti i njihovih medija mogao je samo da udesetostruči broj ljudi na ulicama.

Bumerang zastrašivanja koji je vlast bacila prema nezadovoljnim građanima za samo sedam dana vratio im se direktno u čelo.

Ostalo im je samo da stavljaju hladne obloge na tu čvorugu i razmišljaju šta dalje.

Rečeno im je šta se od njih očekuje.

Ja, mali i beznačajan čovek, svakom ko se našao u subotu kod Sava centra želeo bih da stegnem ruku, ali to nije moguće ni fizički, niti je preporučljivo zbog pandemije.

Dve reči: hrabri ljudi.

Dodaću i treću: svesni hrabri ljudi.

Ali bih one po manjim gradovima i mestima po čitavoj Srbiji i zagrlio.

Tri reči: mnogo hrabri ljudi.

Lako je nama u Beogradu.

Čaršija je velika, ima nas mnogo.

U malim sredinama svako poznaje svakog.

Lokalne kabadahije znaju ko gde živi, gde radi, kuda se kreće, gde mu radi žena ili muž.

U koju školu idu njihova deca. Želja tamošnjih naprednjačkih namesnika da se dodvore vođi, koji znaju da bi bez članske karte ponovo postali „niko“, može tim ljudima od života da napravi pakao.

Tu, u mestima u kojima su se rodili i žive. Zato aplaudiram tim ljudima i kažem: manite matematiku, vas nekoliko stotina nije manje od desetine hiljada u glavnom gradu.