Hrabrost Karađorđa i veština Miloša

U životu istaknutih ljudi postoje razne verzije mnogih događaja; u tome nisu izuzetak ni Karađorđe, ni Miloš.

U oba slučaja, sve do ustaničkih dana, o njima nema pouzdanih istorijskih podataka, ali ima mnogo legendarnih, i pomalo mitskih.

Potrebno je mnogo umešnosti da se odabere ono kazivanje koje, ako i nije sasvim istinito, jeste najbliže stvarnosti.

Posle prvih ustaničkih dana pisati o njima znatno je lakše, jer izvora ima u zadovoljavajućoj meri, posebno o knezu Milošu i njegovoj prvoj vladavini.

Navešću neke primere iz života ove dvojice vođa Srpske revolucije koji su budili znatiželju i istraživača i čitalaca.

Nesporno je Karađorđevo oceubistvo i bratoubistvo, dva najteža zbitija u njegovom životu, dok bi treći bio bekstvo iz Srbije 1813. godine.

Sretenje 1804. godine nije Karađorđa dovodilo u veliku dilemu. Za sva četiri događaja postoji nekoliko varijanti, posebno za oceubistvo.

I u Miloševom životu ima sličnih momenata: ostanak u Srbiji 1813. godine, dvoumljenje oko prihvatanja vođstva u Takovu i u Crnući (1815), odluka da ide na pregovore s Huršid pašom na Orlovom polju (1815) i izbegavanje da ode u Stambol na poklonjenje sultanu.

Koliko sam se, kao pisac biografija ovih značajnih ličnosti, unosio u same događaje; čemu sam davao prednost, a šta je za mene bilo nebitno; kako sam razvrstavao izvore i kako sam sudio o pisanju istorika, posebno o moralnim lomovima biografisanih ličnosti; kako sam oblikovao svoje dileme usled delikatnosti teme, budući da su obojica osnivači dveju srpskih novovekovnih dinastija koje su obeležile našu novovekovnu povest, a pri svemu tome morao sam da vodim računa i o našoj još uvek dinastijskoj opredeljenosti, moglo bi se još mnogo šta istražiti i napisati.

Dok sam pisao biografiju o Karađorđu, titulisali su me kao pristalicu dinastije Karađorđevića, a dok sam pisao o Milošu, nazivali su me obrenovićevcem.

Zanimljivosti i legendarne pripovesti često su interesantnije, živopisnije, intrigantnije i maštovitije od istinitosti tih događaja, koji znaju biti suvoparni, jednostavni i često dosadni. Već ovo ukazuje da bi se takva dela rado čitala, budući da istoriografiji nedostaju antibiografije, tj. mitske ili legendarne biografije.

Navedeni događaji ne bi imali smisla ako ih ne uporedim s karakterima dvojice voždova koji su obeležili srpsku povesnicu i postali protagonisti dveju politika.

Nesporno je da su i Karađorđe i Miloš ispoljavali hrabrost u borbama s Turcima (prvi – Beograd, Ivankovac, Mišar, Varvarin; drugi – Užice, Zasavica, Čačak, Požarevac) s tom razlikom da je Karađorđe duže predvodio ustanike, a da je Miloš duže ratovao.

Ono u čemu se dvojica voždova najviše razlikuju jesu pregovori s Turcima oko sklapanja primirja i mira. Srbi su skloni verovanju da je hrabar samo onaj koji drži sablju ili kuburu u ruci, a ne i onaj koji drži pero u ruci i pregovora o miru.

Karađorđe je besmrtan u borbi s Turcima a smeten u pregovorima, Miloš je hrabar u borbi s Turcima a vešt u pregovorima.

Ono što srpska istoriografija nije uočila jeste Milošev vid hrabrosti iskazan u pregovorima o miru s Huršid pašom i Marašli Ali pašom, kao i odlazak u Stambol na podvorenje sultanu.

I u čador Huršidov na Orlovom polju, s bosanske strane Drine, i u čador Marašlijin u Belici, pored Morave, Miloš se pojavljuje hrabro na belom konju.

Samo je on znao koliki ga je strah obuzimao kada je odlazio Turcima na pregovore i čemu se sve nadao, kada se ima na umu da je svako Ture moglo da mu odrubi glavu i nikome da ne odgovara.

Velika je šteta što slika E. Maleka o ovom događaju nije sačuvana, jer je rađena na osnovu Vukovih kazivanja i jedan je od retkih autentičnih izvora o pregovorima pored Drine, sudbinskim po Obrenovićev život.

Po mom uverenju i shvatanju čojstva i junaštva, Miloš je bio hrabriji u čadoru Huršidovom nego na Zasavici!

Na Užicu, Zasavici, Čačku i Požarevcu imao je iza sebe srpske borce, u čadoru je bio sam okružen krvožednim Turcima, kojima je bio trn u oku, spremnim da ga svakog trenutka saseku u komade.

Tog nagomilanog straha Miloš se nikada nije oslobodio i kada ga je sultan pozvao na podvorenje, zbog darivanja autonomije, on je skoro dve godine odugovlačio s putovanjem, sve dok mu ruski car nije garantovao bezbednost (1835).

Jedno je hrabrost ispoljavana u ratu, a drugo je hrabrost ispoljavana u pregovorima o miru. I u jednom i u drugom slučaju život može biti ugrožen, u oba slučaja treba iskazati i hrabrost i veštinu.

Milošu je bilo svojstveno i prvo i drugo, Karađorđu samo prvo, pa se može reći da je Obrenović bio veštija i višeslojna ličnost.

I, najbitnije, vožd je bio brži od događaja, knez je bio sporiji od događaja; povest je pokazala da je drugo mudrije.

Autor je istoričar