Hrist, hrišćani i vaskrsenje

U poznatom filmu Radivoja Lole Đukića iz 1968. godine – crnoj političkoj paraboli na tadašnje društvo – dat je nedvosmislen odgovor.

Čovečanstvo do danas promišlja odgovor na ovo pitanje i koleba se. Svaki je dan dobar za razmišljanje na ovu temu, ali Uskrs je ipak jedan i jedinstven.

Kako se dogodilo da smrt jednog pravednika, verskog i društvenog reformatora toliko duboko odjekne u istoriji, da evo taj eho traje 2.000 godina?!

Mnogo je bilo mučeničkih smrti i pre i posle Isusa do naših dana – pa ipak samo je njegova sudbina dovela do stvaranja svetske religije mada podeljene na mnoštvo crkvenih organizacija.

Mnogi su poginuli za razne ideale ali pre ili kasnije uspomena na njih izbledela je.

U Isusovom učenju mnogo je kontradiktornosti koje dovode do nedoumica i sumnji.

U Propovedi na gori on naređuje sledbenicima radikalni pacifizam, neprotivljenje nasilju nasilnim sredstvima, odricanje od rata, odbijanje oružja (nesluženje vojske kako je Tolstoj razumeo), nepolaganje bilo kakvih zakletvi, krajnju krotkost.

Na drugom mestu pak kaže sledbenicima kako nije došao da donese mir nego rat, sukob, da ako treba unese razdor među članove iste porodice jer vreme je za opredeljenje: za carstvo nebesko ili zemaljsko.

Odnosno za njega ili protiv njega.

Ko nije za njega mora biti protiv njega. Ko više voli oca i mater svoju nego jevanđeosku istinu on nije predodređen za carstvo nebesko, neće mu se otvoriti dveri spasenja.

Ovako radikalne propovedi delile su i polarizovale, mnoge su odbile. Isus dakle nije bio demagog niti politikant koji bi svima da se dopadne, koji „širi svoju socijalnu bazu“, „osvaja ljudske resurse“, „pridobija birače“.

Naprotiv, postavljao je teške zahteve.

Trebalo se odreći ovoga sveta, ako treba raskinuti i porodične odnose. Bile su to „tvrde reči“.

Isus nije bio običan jevrejski učenjak koji je izučio verske knjige.

On je svojim propovedima sablažnjavao i nikoga nije ostavljao ravnodušnim.

Zbog toga će i platiti punu cenu: biće osuđen kao krivoverac (jeretik) koji korumpira jedino ispravnu jevrejsku religiju, zavodi narod u pogibelj.

Optužbe koje su vodile na vešala (krst).

Isus je sablažnjavao jevrejske puritance, sveštenstvo i znalce Tore, književnike i fariseje.

Opovrgavao je postojeći moral.

Nije izbegavao, naprotiv, tražio je društvo ljudi (muškaraca i žena) koji su bili prokazani od ondašnjeg društva i van ondašnjeg moralnog poretka.

On, iako je svojim obrazovanjem, poreklom i socijalnom sredinom poticao iz Jevrejstva iskoračio je iz zadatih okvira.

Nije se tuđio Samarićanke na izvoru iako su Samarićani bili ono što su u Indiji pripadnici kaste „parija“: poslednji među ljudima, „nečisti“, „nedodirljivi“ od kojih ništa iz ruku ne treba primati niti im bilo šta davati, nikakve kontakte sa njima ne održavati.

Družio se sa carinicima (sakupljačima poreza) od kojih je jedan postao apostol i pisac jevanđelja Mateja.

Oni su ne samo radili posao nepopularan u svakom vremenu već su ga radili za rimsku vlast, dakle za okupatora.

Može se misliti kakvu je sablazan mogao izazvati učeni mladić javnim okruživanjem takvim ljudima.

Uz njega je bila i „raskajana bludnica“ Marija iz Magdale, bivša prostitutka, zanimanje koje je osim u nekim drevnim orijentalnim kulturama do danas ostalo prezreno.

Prema nekim tumačima Isusovog života on se i oženio Marijom Magdalenom i sa njom ostvario potomstvo.

Deo iz Jevanđelja o svadbi u Kani Galilejskoj predstavljao bi njegovu svadbu sa Magdalenom.

Zamislite kakva bi to i danas sablazan bila da se muškarac od ugleda, propovednik, oženi prostitutkom makar i bivšom?

Kada bi se družio sa ljudima koje društvo drži za nedostojne?

Prijateljevao i smatrao sebi ravnima pripadnike naroda koji su od strane njegovog omrznuti i posmatrani kao neprijatelji i manje vredna bića u celini?

Kada bi iz tih pozicija i sa takvim životom koji neskriveno vodi osuđivao crkvu i sveštenstvo da su „okrečeni grobovi“ – spolja gladac a unutra…

Javno pozivao da se ne gleda kruto i formalistički na verske propise već da vera bude suština čoveka, u njegovom srcu.

Zašto ne brati letinu sa polja u subotu? Zar je subota važnija od ljudi?

Čuveni odgovor – kada su mu spočitali zato što je jeo a da nije prethodno ritualno (jer to je u ono vreme više bila stvar rituala a ne higijene kao danas) oprao ruke: nije važno šta u usta ulazi već šta izlazi – ne treba shvatiti kao propagiranje nehigijene već parabolu da je od telesne nečistote groznija moralna jer uvrede i klevete su ono što „iz usta izlazi“.

Rečju, Isus je bio nonkomformista, anarhistički tip buntovnika s razlogom, sasvim uslovno rečeno „hipika“ onoga doba a njegovi sledbenici „hipi komuna“.

Slobodan život a možda i slobodna ljubav.

Isusov moral koji je ispovedao rečima i delom bio je protiv konvencionalnog morala.

On je prema mišljenju jevrejskih sveštenika i učenjaka bio „nemoralan“, „sablaznitelj“.

Sa stanovišta verske zajednice kojoj je do smrti pripadao i nije se nje odrekao („nisam došao da bilo šta ukinem nego da potvrdim“) on je zaslužio kaznu za bogohuljenje i otpadništvo od vere.

Nadležan crkveni sud osudio ga je na smrt a civilna vlast to potvrdila i izvršila smaknuće. Sve je bilo legalno.

Koliko su današnje hrišćanske crkve na tragu Isusovog morala?

Nikako.

Crkve su u većini usvojile ono što se danas podrazumeva kao „patrijarhalni“ a pojedine protestantske „građanski“ moral.

Zadržaću se na dva problema: vanbračnoj deci i samoubistvu.

Zašto su hrišćanske crkve tokom vekova sve do našeg doba (kada je to splasnulo zbog promena u društvu) oštro osuđivale vanbračno potomstvo?

Zašto su povlađivale svetini u njenoj nepravednoj socijalnoj odmazdi, žigosanju i ostrakizmu žena koje bi rodile „kopile“?

Gde to piše u jevanđeljima?

Da li je Isus svojim celokupnim životom ukazivao da to tako treba činiti?

Prema svemu što o njemu znamo on bi prvi prešao preko toga, to za njega ne bi bio nikakav greh.

Koliko je samo bilo samoubistava zbog „nezakonitog“ poroda, koliko je bilo čedomorstava, ostavljanja odojčadi da ih neko nađe i usvoji?

Zbog čega su hrišćanske crkve podržavale svetinu u ovoj glupoj gadosti, u ničim opravdanoj mržnji i osudi ovakvih pojava?

Antika, iako mnogobožačka, imala je po ovom pitanju kudikamo čovečniji, trpeljiviji stav.

To je veliki greh upravo crkvenih hijerarhija. One moraju da objasne svetu i pokaju se.

Da prime na sebe grdna čedomorstva. Isus bi ih zbog toga prokleo kao licemere i „okrečene grobove“.

Zbog čega crkve osuđuju samoubistvo?

Doskoro nisu htele da prihvate sahranjivanje samoubice na groblju niti da mu održe opelo.

Zašto takva odmazda nad mrtvima?

Sveštenici su sahranjivali i sahranjuju uz propisani obred i propisanu taksu: višestruke ubice, zločince, pedofile, silovatelje… ali samoubice nisu.

To im je profesija – kao što lekar svakome mora da ukaže medicinsku pomoć a advokat svakome pravnu pomoć.

Ne treba osuđivati sveštenike koji su držali i drže opela i pomene čak i dokazanim zločincima protiv čovečanstva, ratnim zločincima, inspiratorima genocida…

Pred Bogom su svi jednaki.

Osim samoubicama, jer navodno oni su svojim činom udarili na samoga Boga time što su ubili sebe kao božju tvorevinu.

A ubica, zar ne ubija božju tvorevinu?!

Na ovom pitanju imamo takođe pojavu dubokog retardiranja crkvenog morala u odnosu na antički.

Moral antike posmatrao je samoubistvo kao visokomoralni čin pojedinca koji u situaciji kada ne može da podnese duševne ili fizičke patnje, kada je pred dilemom koja je nerazrešiva, kada je pitanje časti preče od života – bira dragovoljnu i svojeručnu smrt.

Isus nije odbrao da bude političar, kalkulant, da skuplja glasove, da pravi kompromise, povlađuje javnom mišljenju – jer da je takav bio on bi se prividno i neiskreno pokajao pred svojim tužiteljima samo da ostane živ pa da nastavi svoje delovanje drugim sredstvima i dočeka svojih pet minuta. (Na primer, Pašić je stalno izneveravao radikalska politička načela, još gore denuncirao je svoje drugove npr. posle Timočke bune i na suđenju povodom Ivanjdanskog atentata da bi spasio kožu. Čuvena je njegova izjava: „Samo nek je glava na ramenima.“)

Naprotiv, Isus je odabrao da umre.

On nije hteo da postane vođa i državnik – jer je znao da se takvi pokušaji reforme društva okončavaju neslavno.

Odbacio je iskušenje vlasti kojim ga je pokušao sablazniti Satana u pustinji.

Savremenom čoveku je nemoguće da poveruje u dogmu koju je crkvena hijerarhija isplela oko Čoveka iz Nazareta: Da je nevina devojka začela od Svetog duha.

Da je rodila poluboga – Boga u ljudskom telu.

Da je Bogočovek vaskrsao odn. ustao iz mrtvih i vazneo se na nebo do svog Boga Oca.

Verski filozof Vladimir Solovjov u svom delu „Tri razgovora“ ustvrdio je da ukoliko nije bilo vaskrsenja tada ga neće biti ni za koga i onda je sve uzalud, čitava hrišćanska teologija, crkva i svi obredi predstavljaju besmislice.

Samo ukoliko je bilo čuda Isusovog vaskrsenja (u šta je Solovjev verovao) onda će ga biti jednoga dana za sve ljude i tada je vera ispunjena i opravdana.

Svaki drugi kontekst religije je isprazan i verovati zato što je to „naša tradicija“, jer je to „ostalo od svetog Save“, jer su mudro besedili i pisali sveti Nikolaj Velimirović i sveti Justin Popović – sve je to „praporac koji zveči“.

Ako nije bilo uskrsnuća – besmislena je vera. Vera nije u manastirima i crkvama i predivnim ikonopisima.

To je mrtvo kamenje.

Sve to ako bi bilo jednog dana porušeno ne bi bila šteta po samu veru iako bi bila šteta po umetnost – vera nije ni u kakvoj lepoti kulturne baštine kojoj se dive turisti i hodočasnici već u Bogu života.

Isus je na sablazan učenim Jevrejima rekao da će propasti Jerusalimski hram, što se obistinilo posle njegove smrti.

Tako stižemo do kraja ovog uskršnjeg razmišljanja, na kraju je vazda neki početak, uroboros grize sebi rep. Da li je Bog umro uzalud? Crkve i sveštenstvo sa svojom nadmenom teologijom i ćiftinskim moralom kao da nam svakim svojim gestom odgovaraju onako kako je reditelj odgovorio svojim filmom: Bog je umro uzalud.

Autor je književnik i publicista