Hristos se vodi

No, ipak, kao što ni smrt, porođaj, ni slepo crevo ne čekaju – tako i politička scena zapravo obiluje događajima (između redova), ali se ovi plasiraju, naročito medijski u light-varijantama, kako bi nazovi-idiličnost bila potpunija. Naravno da su ključne reči kao što su Kosovo, platforma, hapšenja, korupcija i sve ostalo, krucijalno do krucijalnog, bile pominjane, ali je „elegantno“, po protokolu elitnog političkog mnjenja, svaka izjava bila gotovo nemušta, svaki zaključak bez konkluzije, iako je rečeno pleonazam i svako obećanje bez željene čvrstoće. Dvadesetak dana praznog hoda mora da se nadoknadi kao što se nadoknađuje sve što je propušteno. Zabave je bilo na promet i odmet. Estradizovanje političke scene šaljivo i supružanski intonirano zamajavalo je mirne građane, pa i ljute prestupnike koji sobom nose noževe na doček.

Čak je i Crkva na fenomenološki način, bez obzira na prirođene joj rituale, učestvovala u ovoj mekoj varijanti zbilje i njenih nužnih posledica. Hristos se rodi, kao konfesionalna pravoslavna čestitka do te mere je na svetovnoj sceni prečesto izgovarana da bi ironijski mogla biti prekvalifikovana u „Hristos se vodi!“

Još je iz prevaziđene dijalektičke metode poznato pravilo da pritisnuto jače sve na više skače. Shodno tome, u veštačkoj mirnoći narasta i frustracija koja potom eskalira u mogući sukob. Čitajući starostavne knjige iz političke istorije i istorije diplomatije, pouzdano zaključujem da kako za medicinu tako i za politiku zapravo nema praznovanja ili blagdana. Moguće je biti eksplicitan i tada kada se to protokolarno najmanje očekuje, te bih takve poruke uputila baš za praznike i ljudima iz vrha političke scene! Odluka je odluka, a pristojnost samo nalaže formu. To što je čovek visoke srpske funkcije, Vuk Jeremić, kako slove naši mediji „natakao „ prase na ražanj jeste deo folklora, ali je i globalna metafora naravno bez naticanja. Pogrešna konotacija medija je izraz „usred Vašingtona“ – te ostaje nejasno da li Jeremićev ritual pozdravljamo ili ga se libimo „usred Vašingtona“…

Uprkos tome što smo za protekle dve sedmice uredno viđali likove iz vrha srpske političke scene, ništa značajnije nismo čuli, tako da smo naše medijske sprave mogli da konzumiramo i „mute“. Za nijansu bismo bili srećniji, bezbedniji, perspektivniji. Nadati se da predstojećih nekoliko slava neće usporiti dinamiku srpske političke scene na vrhu, jer ćemo u protivnom u neizrečenim odlukama pomućenim slavljima dočekati i Đurđevdan uz romsku pesmu iz Kusturičinog filma. Na potezu su predsednik, premijer, njegov zamenik i pregovarač. Sve ostalo je još uvek u sloganu „Hristos se vodi!“