Hromi zakon o nauci i istraživanjima

Misaonim putem se „teleprontujem“ u skupštinske klupe i vidim da su male šanse da tamo neko uopšte shvata značaj ovih zakona, zatim naivno pomislim kako se poslanicima možda može pomoći dodatnim informacijama, i onda (još naivnije) pomislim da se njihova slaba obaveštenost može popraviti jednim novinskim tekstom. Naravno, sve to na kraju bude bez rezultata.

Tako je pretprošlog septembra u jednoj magli od skupštinske nezainteresovanosti (i neznanja) donet jedan veoma loš Zakon o visokom obrazovanju. Uzalud su bile ostavke u Nacionalnom savetu i razna pojedinačna i grupna oglašavanja u kojima je upozoravano da se Zakon ne bavi reformom već interesima pojedinaca, na primer, dužinom dekanskih i rektorskih mandata i sličnim stvarima, tek Zakon je gotovo jednoumno izglasan i to sve akademskoj zajednici uinat.

Pritom su u samoj Skupštini na tipično mešetarski način ubačeni i dodatni amandmani kojima je ozbiljno ugrožena univerzitetska autonomija. Čitavu ovu proceduru s jeseni 2017. u jednom tekstu sam nazvao “šamaranjem visokog obrazovanja u Srbiji“.

Sumnjam da se iko od narodnih poslanika više i seća rasprave o Zakonu o visokom obrazovanju (šamara bi se svakako sećali, da je pao po njihovom obrazu), tek, pred njima je nov zakonski predlog iz akademskog sektora – ovoga puta je reč o nauci i istraživanjima. Ako je u slučaju visokog obrazovanja poslanicima ponešto i bilo jasno – ipak je izvesno da mnogi od njih u svojim porodicama imaju studente, neki su i sami studirali, možda i diplomirali, ili barem znaju one koji jesu, poneki su i kupovali diplome (ili barem znaju neke koji jesu), i tako dalje – nema sumnje da im zakonodavna priča o nauci deluje mnogo opskurnije.

Sva je prilika da će se opet dogoditi isto: poslanici će glasati po dogovoru i bez mnogo preispitivanja, a sve eventualne negativne posledice usvojenog zakona ostaviće svojoj deci i unucima.

A sada da ipak obavim ono zbog čega sam se i latio tastature, ma koliko to na kraju ispalo besmisleno, a to je da objasnim šta nam to zaista donosi najnoviji predlog Zakona o nauci i istraživanjima. Naravno, ne u detaljima, već samo u vezi s najvažnijim pitanjem o finansiranju istraživača i njihovog naučnog rada.

Predlog je zasnovan na dobroj evropskoj praksi i generalno jeste u redu. Nema pristojne države u kojoj u oblasti nauke ne postoji balans između institucionalnog finansiranja i projektnog takmičenja. Nije teško razumeti osnovni princip ove ravnoteže – svim istraživačima treba omogućiti da prežive (institucionalno finansiranje), da bi se zatim bolji među njima nadmetali (pisanje predloga projekata i učestvovanje na konkursu) i da bi najzad oni najbolji pobeđivali (odobravanje projekata, pobeda na konkursu) i tako dobili priliku da svoja istraživanja još više ojačaju i razvijaju – u tome je sva mudrost.

Kod nas je do sada vladao sistem nazovitakmičenja u kojem su svi predlagači morali da budu i pobednici, jer su samo tako mogli da opstanu. Novim zakonom Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pokazuje do sada najozbiljniju nameru da se ovo reši, tako da se zakon zaista može smatrati prekretničkim u pozitivnom smislu. Pored toga, ne treba prećutati da je tokom prethodnih meseci bilo uslova za korektnu i nelažiranu javnu raspravu, pa je prvobitna verzija teksta vidno popravljena.

Dakle, niti su namere ovog zakona loše, niti je prilikom njegovog plasiranja bilo ikakvog šamaranja – a budući da živimo u Srbiji odsustvo batina i prisile nikad ne treba zanemariti – pa ipak, sve je i dalje miljama daleko od idealnog – zašto?

Najvažniji propust predloženog Zakona jeste u tome što je nepotpun, jer se problem ravnoteže između institucionalnog i projektnog finansiranja rešava samo na institutima, ali ne i na fakultetima. Metaforički rečeno, Zakon predlaže rušenje starog krova nad svim ustanovama koje se bave naukom u Srbiji, i planira izgradnju novog i boljeg, ali je pritom krov nad institutima već isprojektovan, tako da se zna i kako će izgledati i od čega će biti napravljen, dok izgradnja dela krova nad univerzitetima uopšte nije u planu ili je ostavljena „za kasnije“. Ovaj deo je možda teži za razumevanje, ali da pokušam: država nastavnike u visokom obrazovanju plaća isključivo prema broju studenata s kojima rade, dok parametri nauke ne igraju nikakvu ulogu; zbog toga postoji pozitivna korelacija između visine zarada i odnosa broja studenata prema broju nastavnika na jednom fakultetu.

Finansiranje naučnoistraživačkog rada univerzitetskih profesora do sada je rešavano već pomenutim kvaziprojektnim ciklusima, a to znači da su profesori pisali predloge projekata koji su potom svi listom odobravani za finansiranje. Tako su nastavnici fakulteta s malim brojem studenata dobijali za njih značajan prihod (vidi ono o „preživljavanju“), dok su isti iznosi za profesore fakulteta s mnogo studenata bili, izvinite na izrazu, samo “bakšiš od nauke“. Staro kvaziprojektno finansiranje podjednako je negativno i na institutima i na fakultetima i to je moralo da se uzme u obzir pri izradi Zakona, a nije.

Predlog novog Zakona potpuno ignoriše problem nepostojanja institucionalnog finansiranja naučnog rada univerzitetskih nastavnika i to ne da nije samo loše, već može da bude i opasno. Kada Zakon bude počeo da se primenjuje, saplešće se na prvoj preponi, pošto je hrom, a to se može desiti već pri otvaranju pravog projektnog ciklusa u okviru Fonda za nauku.

Ako neko misli da sam toliko naivan da će sve ovo razumeti poslanici u Narodnoj skupštini, mogu slobodno da kažem da nisam. Za pripadnike skupštinske većine verovatno sam promašio i novine u kojima će se ovaj tekst pojaviti. Ipak, nešto se nadam, možda će ovaj članak pročitati (i razumeti) i neko ko ima uticaj, a kome je do opstanka nauke u Srbiji ipak stalo. Dešavalo se to i ranije.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU