Hronika beogradskog urbicida

Na iznenađujuće solidno posećenom protestu održanom na platou ispred Filozofskog fakulteta u nedelju, 20. oktobra – prisilno pomerenom sa Trga republike gde je podignuta megalomanska bina na kojoj su nekakvi Rusi za slučajne prolaznike skakutali i pevali „kakaljinku“ na plejbek – nadahnuta govornica je uzviknula da o mostu neće odlučivati nijedna vlast već građani Beograda.

To u teoriji nije sasvim tačno, pošto građani na izborima odlučuju koje će političke organizacije vladati, samim tim i šta će se rušiti ili održavati u upotrebnom stanju. No, u praksi, mi više nemamo izbore nego povremeni celodnevni cirkus, više tužan nego smešan. Stoga, građani jesu pozvani da se samoorganizuju i spreče da se desi bilo šta nepopravljivo. Ili da i sami nešto izgrade; što da ne, neka anarhija u svom najkonstruktivnijem obliku cveta kao hiljadu cvetova.

Dok je nečega nalik izborima još uvek bilo, istinske beogradske opštine – one na kojima se najviše korisnih stvari ruši i štetnih gradi – redovno su glasale protiv vladajuće kriminalne grupe. Stava sam da bi, jednog dana kada na ko zna koji način dođe sloboda, valjalo aktivirati saobraćajnu obilaznicu kao granicu koja određuje šta je Beograd a šta nije (reč „obilaznica“ sama navodi na tačan odgovor). Da ne bude zabune (Duboko Krlo me je, „samo radeći svoj posao“, kada sam prvi put to predložio nazvalo kulturfašistom), u tom utopijskom razvoju događaja Sopot, Barajevo, Mladenovac, Lazarevac, Grocka i Obrenovac bili bi sopstveni ponosni entiteti koji su saobraćajno, kulturno i na svaki drugi način tešnje povezani sa Beogradom nego što su to danas.

Jer, previše su blizu da ne budu, a sada se održavaju u od Beograda odsečenom stanju da bi, kakve li ironije, tamošnji glasači na beogradskim izborima zaokruživali kako im se naredi (2022. godine sam, recimo, bio kontrolor u Sopotu i lokalne kolege nisu imale pojma ko je taj Vladeta Janković koji dobija začudno mnogo glasova). Iz datog primera možemo zaključiti da se beogradska vlast koja se osvaja uz ključnu ulogu vanbeogradskih opština mora pisati sa znacima navoda, te da nema nikakav etički legitimitet da u Beogradu radi bilo šta osim popravljanja rupa na asfaltu ili krpljenja kanalizacione mreže, takve kakva je. Paradoksalno ali sasvim prirodno, upravo dotičnim delatnostima se uglavnom ne bave već većinu svog vremena posvećuju realizaciji planova za sopstveno bogaćenje koje će biti dokazivo i krivično gonjivo tek u sanjanoj budućnosti.

Istorijat urbicida znamo. Izgrađen je Beograd na fekalij… pardon, na vodi, i u svrhu tog po opsežnosti ideje i količini opranog novca poštovanja vrednog projekta sa svojih geografski logičnih mesta izmeštene su železnička i autobuska stanica. Popravke jednog takvog zločina prema milionskom gradu ne može biti, i njegovi žitelji više nikada kraj i početak putovanja vozom ili autobusom neće smatrati banalnim činom već logističkim poduhvatom – stanice su daleko od centra i predaleko od Zvezdare, Karaburme ili Mirijeva, a saobraćaj je sve gori, sa tendencijom kolapsa. Kako god, ta etapa je uspešno obavljena, i sada je na redu Stari savski most. Ili je ipak do nas da li će biti? Dodatno, ima li ga smisla spasavati? I najvažnije, kako?

Stari savski most sa Brankovim mostom i novobeogradskim savskim šetalištem ispod njih tvori veliki deo identitetske slike grada. Svojim postojanjem ta relativno nasumično nastala ali u rezultatu estetski smisleno komponovana celina čini da bezdušno abudabijevsko naselje ostaje na nivou grotesknog čira na telu grada, iako već suviše uvezanog sa njegovim krvnim sudovima da ga je moguće odseći i baciti. Stari savski most sa rečne i sajam sa kopnene strane mu brane da se proširi ka suprotnoj obali i u pravcu Ade Ciganlije, čime bi doneo smrt celokupnog organizma. Dva stražara koji horde stilskog neukusa drže pod kontrolom se, dakle, moraju sačuvati kako bi nastavili da obavljaju svoju novu, nepredviđenu dužnost.

Emotivna vrednost mosta je nemerljiva, tvoreći vezu sa istorijom i kolektivni osećaj da smo ljudska bića a ne amebe koje se mrdaju unaokolo sa razmnožavanjem kao jedinom svrhom postojanja. Ne bih da udaram po patetičnim notama, ali… „April u Beogradu“, Bane Bumbar koji hoda ka Novom Beogradu „čvrsto rešen da bude fini i društven, u želji da postane čovek“, legendarni čin učitelja Zarića (koji, kao i svaka legenda, sadrži elemente istine i društveno korisne nadogradnje)…

U saobraćajnom pogledu, most bi bio sasvim funkcionalan da nije sa kriminalnim predumišljajem prepušten propadanju, pa i preko takvog prelaze milioni građana mesečno u vozilima GSP-a. Kuda će prolaziti u nedefinisanom periodu izgradnje novog mosta? Kad smo već kod njega, naravno da bi dobro došao, negde, uz prokopavanje tunela, unutrašnji magistralni prsten i još mnogo toga o čemu ne mogu da polemišem jer nisam stručan. Toplokrvne marionete zadužene za promovisanje i osvarivanje planova vladajuće kriminalne grupe sada tvrde da Stari savski most mora biti srušen zato što se nalazi na jedinom mestu na kojem je moguće izgraditi novi. Ako je to tako, postavlja se pitanje da li im je neko držao revolver prislonjen na potiljak dok ne načičkaju i poslednju zgradu koja se mogla uglaviti gde joj nije mesto? Zapravo, verovatno i jeste. Pa dobro, porušite onda jednu od suvišnih lego kocki, i stanarima nadoknadite štetu tako što ćete ih preseliti u istovetni komšiluk. Trošak tog relociranja mogao bi da ne bude veći od troška rušenja mosta, naročito ako se uzmu u obzir vlasnici stanova koji nisu u mogućnosti da dokažu poreklo imovine (mogli bi predstavljati većinu, i njima se nema šta refundirati).

Maštanje na stranu, za početak valja spasiti most. Opozicioni gradski odbornici bi trebalo da budu predvodnici akcije, međutim, oni su po pitanju Starog savskog mosta još zatajniji od republičkih kolega koji borbu protiv iskopavanja litijuma vode tako što pružaju moralnu podršku ekološkim udruženjima (ne može se reći da suštinski imaju drugačiju opciju, dok za gradske odbornike opravdanja nema – kad ste već izašli na ponovljene kvaziizbore, sad uradite nešto korisno sa tim mandatima). Odbranu trenutno predvodi građanska inicijativa „Most ostaje“ i bojim se da to neće biti dovoljno. Pogledajte malo kako izgleda okolina mosta. Ograde su podignute, pristupiti nije lako, saobraćaj bi trebalo da bude obustavljen 1. novembra i samo se čeka da se temperatura spusti oko nule pa da se krene u uništavanje. Nesumnjivo sam spreman da obučem podgaće i dežuram celu noć, ali ako to čini nas nekoliko nastradaćemo u sukobu sa momcima u braon košulj… hoću reći crnim džipovima, ili, manje verovatno, momcima i devojkama u teget uniformama. Neophodno je omasovljenje, odmah.

Autor je filmski kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.