Hrvati slave zato što su „pomlatili Srbe“

Ne plašeći se da će me optužiti kako se mešam u „nezavisno sudstvo“ iznosim ovde najsvežije primere takve pravde. Grupa savremenih varvara opljačka i isporazbija sve što joj dođe pod ruku, potpiše se nacističkim oznakama, a kada bude uhvaćena, dobije 15 dana zatvora zbog „nepristojnog ponašanja“!!! Još nekoliko njih koji su sasvim malo krivi jer su im zaboga pronašli samo sekire i drugo hladno oružje dobije da plati kaznu od po 20.000 dinara!!!

Tu skoro grupa aktivista jedne nevladine organizacije osuđena je da plati svaki po 50.000 dinara zbog „ometanja javnog skupa“. „Ometanje“ se sastojalo u tome što su razapeli transparent u sali gde se održavao skup koji je rehabilitovao i opravdavao jednu propalu politiku i jednog osuđenog ratnog zločinca (koji je doduše izdržao svoju kaznu pa se ima smatrati ravnopravnim građaninom kao i svi drugi). Još su pomenuti aktivisti bili na silu izbačeni iz sale a dobili su i batine. Sud je oslobodio (a time i opravdao) nasilnike, nije ih kaznio. Ukoliko bi ostala na snazi prekršajna kazna a osuđeni je ne budu platili, ona će im biti preračunata u vremensku po „kursu“ od 1.000 dinara za jedan dan, dakle imaće da provedu po 50 dana u zatvoru!!! To se zove pravda.

Skoro je neki stariji čovek iz okoline Niša izvršio samoubistvo zato što mu je zbog duga od 20.000 dinara isključena struja. U Srbiji je to minimalna plata za koju mnogi rade mukotrpno, to je golema para. Međutim za civilizovane varvare iz inostranstva to nije tako puno, to je tamo sića. U Srbiji love pešake zbog nepropisnog prelaska ulice i drape ih sa po 5.000 dinara. Eto i to se zove pravda.

Ali kako da kaznite inostrane varvare kada iste takve domaće uopšte ne kažnjavate? Kako poslati nekoga na zasluženu godinu-dve zatvora sa teškim radom (što bi u potpunosti zasluživao) zbog varvarstva kada se u Srbiji toliko presuđuje za ubistvo?

Na kraju još samo nešto što možda nema a možda i ima direktne veze sa prethodnim. Širom Evrope obeležava se 8. maj (na Zapadu), a 9. maj (u Rusiji i u Srbiji) kao Dan pobede u Drugom svetskom ratu. Ali se nigde ne intonira u stilu: „ala smo pobili Nemce (Švabe)“ već kao pobeda nad nacionalsocijalističkim režimom koji je zasluživao da bude poražen. Ako Republika Hrvatska obeležava dan svoje pobede tako da je to „ala smo pomlatili Srbe“, to je nedopustivo i ponižavajuće za Republiku Srbiju i Srbe. Nezavisno od pitanja ko je tu prvi počeo i ko je više a ko manje kriv. Zbog toga se ne treba zavaravati u pogledu „normalizacije“ i „pomirenja“ i ne treba širiti iluzije i maglu. Moje je mišljenje da sa Republikom Hrvatskom treba održavati diplomatske i trgovinske odnose a sve ostale svesti na minimum jer se ne može „bratimiti“ sa državom i narodom koji i posle 23 godine od kako su pobedili u ratu i ostvarili svoje političko-nacionalne ciljeve (po cenu proterivanja čitavog manjinskog naroda) i dalje nesmanjenom žestinom mrze one koji su jadni i pobeđeni. Valjda bi bilo logičnije očekivati da poraženi gaje mržnju prema onima koji su ih porazili? Ali ni jedna ni druga mržnja nisu dobre i ne treba ih podsticati. Što se pak tiče onih dobronamernih Hrvata naučnika, umetnika, kulturnih delatnika i drugih koji dolaze u Srbiju u njihovu ličnu i moralnu ispravnost ne treba sumnjati, ali bi bilo pogrešno prema njima odmeravati stanje stvari. Nažalost, oni nisu reprezenti većinskog mišljenja i sentimenta zemlje i naroda iz kojih potiču.

Autor je književnik i istoričar