Hvala prijatelju Mrđenu, sa zakašnjenjem!

Gospodin Ivan Mrđen, tadašnji glavni urednik ovog cenjenog dnevnog beogradskog demokratske orijentacije, prihvatio je moje sarađivanje. I tako je to krenulo, bez ikakvih materijalnih obaveza. Ja sam radio kao urednik DESK-a u „Bujku“ (zabranjivane „Rilinđe“) I tu sam imao pred sobom dnevne događaje sa terena. I tih majskih dana desile se ratne akcije Vojske Srbije (tadašnje Jugoslavije) i militantskih guerilskih grupa Albanaca u varošici Dečanima. Ja sam izveštaj ša tog događaja poslao „Našoj Borbi“ koja je to objavila na prvoj stranici sa naslovom „U Dečanima kao u Vukovaru“. Ali priča se ne završava ovde. Tog istog dana i, oko ponoći, zazvoni mi kućni telefon, javio mi se cenjeni Ivan Mrđen i upozorava me da moram pazit na sebe, jer je te večeri na niskoj TV5 tadašnji ministar za informisanje, g.Aleksandar Vučić između ostaloga pretio je direktno „Našoj Borbi“ a posebno „albanskog novinara iz Prištine“ a to sam ja bio! I tako u tim sitnim satim ja sam se zahvalio cenjenom prijatelju Mrđenu na savete I tako ranu ujutro krenuo sam prema Đakovičkim selima „negde bez adrese“! I To je trajalo vise od dve nedelje…

To je moja kratka priča za jedno HVALA sa zakašnjenjem od 20 godina, za mog prijatelja Ivana Mrđena koji mi je spasio život!

Drago mi je što smo se „sreli“ ja i on pre par meseci u Faceboku. I još draže mi je što smo časno završili svoje radne zadatke I obaveze prema čitaocima svaki od nas kao profesionalci i kao ljudi čiste savesti, u tim nezaboravnim teškim „vunenim vremenima“, za koje ja se nadam da će istinska naučna, a ne politička istorija, sa obe strane, pisati sve kako je bilo…

Ja sam posle 50 godina aktivnog novinarstva sada sam u penziji, pišem knjige, one uspomene pre i posle svega zla što se dogodilo na ovim prostorima… I molim se Bogu da se opametimo i da naša buduća pokoljenja zive u dobro komšijskim odnosima…

S poštovanjem.

Autor je novinar u penziji