I bez juneta i bez užeta

Nataša Odalović je moja omiljena kolumnistkinja zato što uglavnom promatra svet i naše prilike na meni prihvatljiv i blizak način. Međutim, u članku od 9. februara postoji nešto što ne mogu da prihvatim. Naime, propustila je da kaže da ako u sto litara mora velike i brojne ribe ubijaju i ugnjetavaju male i malobrojne, za čije je živote neko (ako iko) zainteresovan, onda taj neko, po mom mišljenju, prvo treba da se pozabavi problemom da se tome stane na put, a potom da utvrđuje čijih je tih sto litara mora. Osim toga, činjenica je da je kosovski problem višedecenijski i da ga niko u Srbiji nije na pravi način tretirao. Već sedam godina SRJ, SCG ili Srbija nemaju nikakve, i slovima i brojem, NIKAKVE ingerencije na toj teritoriji koju su napustile i vojska i policija tadašnje države sa velikim brojem stanovništva. Činjenica je da odluke srpskog parlamenta, vlade, sudova i svih drugih državnih institucija, i ustav i zakoni ne važe i ne primenjuju se na teritoriji KIM.
Predsednik i premijer Srbije ne mogu da odu u Prištinu, jedino oni ne mogu, predsednici i premijeri ostalih zemalja mogu. Činjenica je takođe da je krajem devedesetih godina vođena takva politika koja je, ako ne kao glavni faktor, a ono kao aktivan saučesnik, dovela do najvećeg poniženja srpskog naroda, do bombardovanja, koje je ta ista politika, da je htela, mogla da izbegne. KIM je tada, a ne sada, suštinski izgubljeno. To je jasno svakome ko ume da tumači političke aktivnosti međunarodnog faktora. A od političara koji pretenduju da budu na čelu države, od novinara koji pretenduju da izoštre sliku narodu i od svih javnih radnika koji se mogu svrstati u intelektualni korpus ove zemlje, a čija se reč javno čuje, očekuje se da umeju da tumače delovanje međunarodnog faktora. Rezolucija 1244 je samo papir koji su svi akteri u vezi sa KIM tada prihvatili, a koji se bavio tadašnjim stanjem na KIM i pravilima koja su odgovarala takvom stanju. Napisana je i prihvaćena 1999, a ne 999. pre nove ere niti 999. nove ere. I bitno je ograničila suverenitet tadašnje SRJ. Od tada nema više ni SRJ ni SCG, a naši političari se uzdaju u postojanost jedne obične rezolucije. Da nije opasno po građane Srbije, bilo bi smešno. Stvari se na „terenu“ menjaju, menjaju se državne granice, od SCG sada imamo baška S, baška CG. Gde piše da je Rezolucija 1244, ili neka druga, važeća dok je sveta i veka? I gde piše da se ne može doneti neka druga, koja će je suspendovati? Mi bismo voleli da je tako – ali tako nije.
Bojim se da će krilatica „Kosovo je Srbija“ – na kojoj danas jašu naši politički zvaničnici, pozivajući se na Rezoluciju 1244 i najnoviji Ustav Srbije, a koja dobro dođe u nedostatku prihvatljivog i mogućeg rešenja za KIM i kojom bodu oči onima koje nije uputno srditi – opet koštati Srbe veoma skupo. I šta građanima Srbije znači to što piše u rezoluciji? Da li su zbog toga postali srećniji, da li mogu slobodno da putuju, žive i rade na KIM, da li im to pruža veću šansu za bolju budućnost, da li će zbog toga brže postati pristojna zemlja koja makar malo liči na najpristojnije države na Planeti, ma šta mi o stepenu te pristojnosti mislili? Pravi i jedini stradalnici koji su sve izgubili, bez obzira na to šta piše u rezoluciji, jesu građani proterani sa KIM, ljudi koji su izgubili živote zbog KIM i oni koji su ostali da žive tamo u neljudskim uslovima. A to su one male ribe s početka ovog teksta, za čiju sudbinu sam ja lično, kao čovek, mnogo više zainteresovana nego za 100 litara mora ili 15 odsto teritorije, na kojoj žive i brojni Albanci, koji niti hoće, niti treba, niti imaju kud da odu sa KIM.
Nažalost, naši političari se ne bave politikom na moderan način, pragmatično i odgovorno, već jogunasto zabačeni u istorijsko-utopijske fikcije bez vizije o budućnosti zemlje i njenim realnim mogućnostima. U takvoj situaciji bilo bi korisno za narod da bar neko pametan (na primer novinari, na primer N. Odalović) trezveno i realno i odgovorno tumači vreme u kome živimo. Ili je to samo moja potreba hvatanja za (bilo kakvu) slamku?
Ja bih strašno volela da srpski i albanski narod nemaju problem na KIM, da žive zajedno u miru i razumevanju, da zajedno doprinose jačanju demokratije i razvoju cele Srbije i KIM, volela bih da nije bilo rata, da nije bilo žrtava i pogubne politike zbog koje je srpska strana izgubila kredibilitet u očima međunarodne zajednice, bez koje se danas ne može ni zevnuti na nekoj belosvetskoj čuki, a da o tome ta ista MZ ne zauzme svoj stav i ne napiše poneku rezoluciju koje se imaju svi pridržavati dok joj ne prođe rok važenja, opet propisan od strane MZ. Volela bih da MZ nije tako moćan faktor na Planeti, ali ona to jeste i za političke zvaničnike male zemlje, ako žele dobro svojim građanima, to mora biti činjenica, kao što je činjenica da je zemlja okrugla. Volela bih da živim u državi u kojoj intelektualci i svi slobodnomisleći ljudi dižu svoj glas protiv planetarne nepravde, protiv zakona topuza koji i dalje vlada i na našim prostorima, protiv diskriminacija svih vrsta i nejednakih aršina, a da državnici vode zemlju u bolju budućnost najbezbolnijim putem po narod, kompromisno uvažavajući odnose snaga i realnih mogućnosti. Stupidno zvuči kada političar govori o svetskoj nepravdi koju produkuje međunarodna politička elita, jer nijedan političar male zemlje ne može to da promeni, već takvu situaciju treba da shvati kao zadatu i, imajući sve to u vidu, vodi zemlju u istom pravcu u kome se kreću i ostale zemlje u regionu. Kakva li je tek nepravda zadesila Kurde, pa Jevreje, pa Iračane, pa….
Volela bih ja da sve to nije tako, ali jeste tako i to mnooogo drugačije od onoga što bismo mi voleli. Naša teška politička situacija ne može da se reši tako što naši političari, kao pokvarene ploče, ponavljaju mantru „Kosovo je srpsko“, tako što se kao pijan plota drže Rezolucije 1244 kao da su je lično od Boga primili, a pri tom zatvaraju oči pred novim međunarodnim dokumentom (to je dokument onih koji su i Rezoluciju 1244 iznedrili, onih bez kojih se ne može zevnuti, a da ih se ne konsultuje). U njemu se, sada već i laiku sasvim jasno, ukazuje u kom pravcu će se ići sa rešenjem statusa KIM. Ako to sada naši državnici ne žele da vide i prihvate mogućnost da kroz pregovore što više utiču na taj dokument zarad života i mogućnosti normalnog življenja Srba na KIM, bojim se da će Srbi, kao i sa politikom S. Miloševića, ostati i bez juneta i bez užeta. A to će, mnogo više od toga, strahujem, dovesti do još veće frustracije naroda, koja će se kao erupcija preliti u neki oblik agresije, prema kome, kako, koliko i po koju cenu, bojim se da na to makar i pomislim.