I danas nas bombarduju blatom

Tako, eto, ispade, da si ti, kao ministar kulture, odgovoran za sve navedeno jer je, po definiciji, kultura sveukupnost materijalnih i duhovnih vrednosti jednog naciona. Nije mi na umu, naravno, da sve natovarim na tvoja pleća, ali i ti ležeš i budiš se u ovoj našoj Srbiji, pa te zamišljam kako se svaki dan odgovorno zapitaš šta, kao naš kulturni stražar, možeš da uradiš za kulturu. Promene nabolje su uvek uslovljene promenom svesti. E tu, rođače, treba da zagrabiš. Neće ti biti lako. Narod izmuzen, izigran, obrukan, izblesavljen, srozanog morala, beznadežno čemeran i uvređen, i da hoćeš, neće više da čuje za reforme. Ne veruje. Od silnog bezobrazluka, prostakluka, bestidnosti i kočijaške neotesanosti, temeljito potpomognute medijima koji mu daju „ono šta narod hoće“, bljuje mu se.

 Znam ja da ti to sve znaš. Da dobro znaš da kultura , osim zabave, treba da pruži edukaciju. Promenu svesti. Da „Parovi“, „Veliki brat“, „Farma“ i svakodnevna pisanija o međunožjima prostitutki, koje preko noći postaju zvezde i idoli za generacije praznoglavca, kojima je jedina želja u životu da postanu slavni i bogati, dok šekspirolozi mirno stoje u redu za tanjir supe iz narodne kuhinje, a muzeji pod katancem. Oduvek je bilo pitanje kako objasniti glupom – da je glup. E to je, rođače, tvoj zadatak.

Znam… Nema para. Ali ni pameti nema. Ne bih da sam u tvojoj koži. Mora da je tesno. I da ti se zbog svega, kako vidim, diže kosa na glavi. (Ja nosim periku, ali se i ona ponekad, eto, nakostreši). Davno je Buda sročio: „Kada izjutra ustanemo, budimo zahvalni jer. . . Ako ne naučimo puno danas, naučićemo malo. Ako ne naučimo nimalo, bar nismo bolesni. A ako smo bolesni, nismo mrtvi. Budimo zato zahvalni.“ I tako, prolaze dani, a mi smo zahvalni. Ne bunimo se. Ni kada smo bolesni, a nisu nam overili zdravstvene knjižice, ni kada nemamo deci za mleko, ni kada zavšimo fakultete pa vozimo taksi, ni kada nam oduzmu stanove jer smo izgubili posao, pa ne možemo da platimo ratu, ni kada stojimo u redovima narodne kuhinje. Zahvalni smo, rođače. Ali, ima jedna stvar koju ti možeš da popraviš.

Pomeri nešto, rođače, da više ne gledamo kako gologuze profuknjače voze džipove i ne čitamo više koliko puta je koja droca promenila silikone i koji su im sve krimosi i koliko puta lizali tabane. Pa, ne diktiraju valjda samo tiraži novina i gledanost neke televizije, to kakvi će nam unuci biti i kakve će idole imati? Nekada su ljudi, za ukop, naručivali babe-narikače. Niko nije umeo da nariče kao one. Osim današnjih pevača i pevačica turbo-folka i muzike „koju narod hoće“. Pa nije valjda da svi mi hoćemo to zavijanje zurla i talambasa koje prate umobolni tekstovi, sa goropadnim arlaukanjem? Pa ne kaže li se da reč može da ubije? Jer to što se danas peva i nije muzika. Pojeli su muziku, rođače, pa sada podriguju.

I znam ja da sve nije tvoja krivica, ali eto, ja da ti malo skrenem pažnju. Pa , ako i malo poradiš za svoju platu, biće ti čistija savest, a nama svima malčice bolje. Oprosti. Nije iz zle namere, ali ako dozvolimo da nam jedini način da nađemo sebe bude kopanje sopstvenog nosa, onda će biti kasno. Jer propast jednog naroda ne donose samo bombe. On počinje kada ga svakodnevno hrane lošim ukusom.