I duvanski dim ubija

Stavio sam masku na lice, da se zaštitim od silnih PM2.5 i PM10 čestica.

Međutim, na pola puta se setih – kad budem stigao tamo, sedeću još barem 2-3 sata u zadimljenoj prostoriji i udisati duvanski dim, iako sam nepušač.

Skinuo sam masku i nastavio put, jer prosto nije bilo smisla nositi je.

Poslednjih nedelja smo svi obuzeti temom lošeg vazduha.

Koliko nam skraćuje život?

Koliko prevremenih smrti imamo u zemlji zbog toga?

Kako brzo reagovati kada nema brzog rešenja?

Istovremeno, u potpunosti ignorišemo činjenicu da je vazduh isto tako loš u kafanama i kafićima.

Da isto tako ljudi umiru zbog toga, i to ne samo pušači već i pasivni pušači. I što je najgore, da pušenje traje tokom cele godine, a ne samo tokom zime.

Da li je to prihvatljvo?

Svi se šokiramo kada čujemo da su na nekom gradilištu zatečeni radnici bez zaštitne opreme („skandal, nepoštovanje zakona!“), ali nam je sasvim u redu da konobari i šankeri, zbog svog posla, provode osam radnih sati svakog dana u dimu („to im je deo posla“, pravdaju se neki).

Merimo koncentraciju PM2.5 čestica napolju i iznenađeni smo vrednostima od 200-300nm, a kada bismo merili u nekom kafiću, vrednost bi bila između 600 i 1200nm.

Ako žena koja radi u kafiću zatrudni, kako uopšte da nastavi da se bavi tim poslom, ako svakodnevno mora da udiše duvanski dim?

Ako bilo koja žena zatrudni, kako da i dalje ima društveni život, ako se on mahom dešava u kafićima i kafanama, gde je bez izuzetka dozvoljeno pušenje?

Koliko ima porodičnih restorana u Srbiji?

Onih gde su deca dobrodošla, što podrazumeva i zabranjeno pušenje? Jedan jedini i zove se Mekdonalds. Svi ostali su zadimljeni.

Trideset sedam odsto stanovnika u Srbiji su pušači. Ostalih 63% su nepušači, koji su često u svakodnevnom životu taoci ovih manjinskih 37%.

Na papiru, Srbija ima zakon o zaštiti građana od duvanskog dima.

U praksi, najbolje što može da se nađe u ugostiteljskim lokalima je sto na kome nema piksle, koji je namenjen nepušačima, ali fizički ni na koji način nije odvojen od pušačkog dela.

Dakle, ja mogu da sedim za nepušačkim stolom, gost pored mene za pušačkim i to se u Srbiji zove zaštita od pušenja.

Velika većina zemalja Zapadne Evrope je odavno proterala dim iz restorana, pabova, kafića.

U Istočnoj Evropi situacija je slična, uključujući i Rusiju, Grčku, čak i Tursku. Pa i na Kosovu (mi ga znamo kao AP KiM), na snazi je potpuna zabrana pušenja u lokalima.

Srbija je jedna od retkih zemalja koja je ratifikovala konvenciju o kontroli duvana, a da još uvek nije zabranila pušenje u lokalima. Jer eto, ugostitelji imaju taj iracionalni strah da će izgubiti mušterije.

Vodeći se tom logikom, ispada da sve zemlje gde je zabranjeno pušenje, nemaju nijedan kafić niti restoran, jer im niko ne dolazi zbog zabrane. Što naravno nema nikakve veze sa stvarnošću.

Šta bi se desilo kada bi se uvela kompletna zabrana pušenja u ugostiteljskim objektima u Srbiji ovog trenutka?

Ceo taj dan bi pušači gunđali kako nemaju gde da uživaju u kafi i cigareti. Ne bi hteli da idu u kafiće iz protesta. Preskočili bi kafanu te večeri.

Već sutradan bi se sve vratilo u normalu i tema bi počela da pada u zaborav. Svi ti što su gunđali bi shvatili da nemaju gde drugde da odu, sem na mesta gde su i do sada odlazili.

Kafane i kafići bi opet dobili svoje stare goste, koji bi konačno krenuli da puše napolju.

Pored tih gostiju, u kafane bi konačno mogla da dođu i deca, kao i svi oni koji su zbog zdravstvenih ili drugih problema izbegavali zadimljen prostor.

Desio bi se još jedan odličan sporedni efekat: u prostoru za pušenje ispred kafića i kafana, bez glasne muzike, stvorio bi se odličan prostor za razgovor, upoznavanje i razmenu brojeva telefona!

Ovo je trenutno jako teško u lokalima sa preglasnom muzikom, gde je svako za svojim stolom. Ne pišem napamet, ovo sam uživo video.

Ali da bi se ovo dogodilo, jako je bitno da je zabrana potpuna, bez izuzetaka.

Ne delimična, prema veličini lokala, ili prema bilo kakvom drugom kriterijumu koji bi stvorio prostor da se zakon zaobilazi (kao što je slučaj sada). Zabrana mora biti totalna i da važi apsolutno za sve ugostiteljske objekte.

Za razliku od rešavanja zagađenja napolju, koje zahteva mnogo godina aktivnosti iz mnogo različitih uglova plus para, za zabranu pušenja je dovoljna samo jedna jedina izmena zakona.

Ništa više od toga. A doprinos zdravlju je ogroman.

Na ovaj način, možda bismo izgubili par hiljada bugarskih turista koji dolaze u Srbiju jer mogu slobodno da puše, ali bismo dobili mnogo na zdravlju i na smanjenju troškova lečenja.

Dobili bismo Srbiju koja je jasno rekla da dim nije u redu. Dobili bismo Srbiju koja je konačno iskreno ušla u borbu protiv bolesnih pluća, zarad boljitka svih svojih građana.

Gospodine Lončar, da li se čujemo?

Autor je borac za Srbiju bez dima i nekadašnji narodni poslanik Skupštine Srbije