I ja sam krezav

Malo mu je bilo to što je o eliti već do sada rekao? Nije dovoljno prezira i gađenja, kolektivno i poimence, prema njima iskazao? Ili možda nije imao prilike da pojasni ako mu je nešto ostalo nedorečeno?

Ili se neke sočnije diskvalifikacije naknadno setio, a nisu mu pri ruci bile Maca ili Goca da dopitaju ono što je ostalo nejasno. Zašto je, u stvari, predsednik Srbije napisao tekst u kome nema ničeg novog, nijedne nove ideje, nijedne nove uvrede, s istom metom i istom argumentacijom?

Čak i konfuzan i stilski neujednačen toliko da će i laik prepoznati baš nepotrebnu pomoć prijatelja koju je očiglednom učinila jedna reč „jerbo“ je Aleksandar Vučić do sada nikada u javnom govoru nije upotrebio. Ali da se ne bavimo ontologijom nebitnog u tekstu za koji je predsednik rekao da je najčitaniji u poslednjih dvadeset godina, jer su „ljudi prepoznali da je dubinski važan“. Šta je to, u stvari, dubinski važno?

Kada je 2015. godine Aleksandar Vučić prvi put pisao autorski tekst Moj odgovor njima, zaključio je da za svoje istorijske zamisli nema podršku elite i da su zato on i njegova Vlada prinuđeni da sanjaju sami.

NJegov novi tekst Elita i plebs pokazao je u kakvoj se noćnoj mori Srbija u međuvremenu našla, sa vlašću bez jasnog fokusa i sa konfuzijom kao najvažnijim instrumentom vladanja. Ilustracija je i inverzija u tekstu jer predsednik, koji na uzdi drži celo društvo, cvili kao ugrožena manjina koju teroriše neka nepostojeća većina.

I zato mora još jednom (na mržnji i antagonizmu) da prikupi svoje biračko telo u paničnom strahu da konci koji se već izvlače mogu da oparaju carevo novo odelo.

Iako izgleda da je tekst ničim izazvan, možda ga je ipak podstaklo novo istraživanje BIRODI, po kome vladajuću stranku uglavnom podržavaju stariji i siromašni građani nižeg i srednjeg obrazovanja, a preko 58 odsto glasača SNS ima samo osnovno i niže obrazovanje.

Iz toga sledi zaključak da se ova vlast održava „na strahu i traumi tranzicionih gubitnika“. Znao je to predsednik i bez ovog istraživanja. Ima i on svoja svakodnevna merenja podrške.

Zato je verovatno i nervozan u poslednje vreme. Pa cela strategija njegove populističke vlasti okrenuta je ka njima, oni su njegovo biračko telo. Antielitizam i antipluralizam je suština njegove politika.

Koliku je samo energiju uložio da ih drži u zaleđenoj virtuelnoj slici koju mora da održava svakodnevnim dozama brige, pretnji i obećanja. I sad neko javno sugeriše da se taj led topi. A trežnjenje je zarazno kao virus. Uz SNS je, prema nalazu BIRODI, danas 35 odsto građana.

Pošto je istina ovde subverzivna delatnost, šef poslaničkog kluba SNS Aleksandar Martinović istraživanje je nazvao opasnom pojavom sa elementima krivičnog dela. Samo što nije rekao da glasnika treba strpati u zatvor. I verovatno pravi okidač za Vučićev autorski tekst je njegova nova muka, koja nije mala, kako da sačuva ono što je osvojio.

I da zapuši rupe na buretu iz kojeg curi na sve strane. Napad na elitu je samo sredstvo da se zastraše birači koji bi glasali za opoziciju i homogenizuju oni koji će glasati za vlast.

Tekst je poruka njima: oni vas ponižavaju, ja vas branim. Za njih ste niže vredni, ja čuvam vaše dostojanstvo. Oni hoće da vas pljačkaju, ja im to neću dozvoliti. Za njih ste krezavi, stari i neobrazovani, za mene ste superiorni jer cenim marljivost i znanje a ne diplome.

Oni preziru vas i preziru Srbiju, ja prezirem njih. Zato ću ja biti vaš glas. Ja ću se boriti za vas. Ja sam narod. I ja sam krezav. I spreman sam da branim vaše pravo da birate mene na sledećim izborima. To je poenta njegovog teksta.

Šta je još ostalo predsedniku? Da iskušava podršku stranke najavljujući svoje povlačenje i da prati reakcije istaknutih pretendenata na stranački presto, da još brutalnije kriminalizuje kritičare vlasti i da pojača pretnje i uterivanje straha. (Videti transkript presretnutog razgovora Vuka Jeremića i Milana Roćena). Jer izborna kampanja je počela. A o pobedi se radi. (NIN)