Nedavno se pojavila vest da su na nekoj farmi udružene kokoške na smrt iskljucale lisicu.
Sve dok se nisu dosetile da se zajednički odupru, lisica ih je bez muke tamanila, jednu po jednu. Nadvladale su je tek kada su otkrile da im raznobojno perje nimalo ne smeta da se uspešno odupru napasti.
Imajući u vidu poučnost ovoga primera moramo se zapitati da li svi oni koji prigovaraju karakteru i svrsishodnosti protesta znaju – bar koliko i kokoške – da se jedino udruženi mogu održati. Da nijedna izdvojena čestica otpora nema dovoljno snage da ponaosob opstane.
U ovom trenutku, prema tome, nije od presudne važnosti da li su učesnici protesta skloniji beloj, sivoj, žutoj ili crvenoj boji već da li su jedinstveni u zahtevima za obezbeđenje uslova za poštene izbore. Kada se ispune takvi uslovi ili – još određenije -kada se omogući da poruke onih koji drugačije misle dopru do građana, odnosno birača, neka svako bira boju koja mu najviše odgovara.
Da li, shodno tome, oni koji govore da ne mogu ići u istoj koloni sa “ fašistima “ i „lopovima „, shvataju da -podrivajući na taj način proteste – i doslovno koriste obrazac vlasti koje opoziciji i svima koji različito misle dopušta postojanje jedino u pomenutom pogrdnom statusu. Kada su već sebi dozvolili da se tako olako poistovete sa pomenutim opisom političkih neistomišljenika mogu li da navedu makar jedan primer da su se “ fašisti “ ikada borili za slobodu medija.
Da li im je palo na pamet da su obeležja autoritarnog poretka prisutnija upravo na drugoj strani u porobljavanju medija, ućutkivanju drugačijeg mišljenja, ukidanju institucija, organizovanim falangama i, najzad, obožavanju vođe.
Teško je, otuda, razumeti zbog čega kritičarima protesta smeta odsustvo ideološke homogenosti i političke pravovernosti ? Nije li to, na protiv, neoborivi dokaz da se iz različitih pobuda i povoda izražava nezadovoljstvo postojećim prilikama. LJudi, drugim rečima, izlaze na ulice svojom voljom a ne za to što ih je neko na to prisilio. Istina je da nedovoljno usklađena i spontana okupljanja imaju svoje mane ali je takođe istina da se monolitni besprekorno priređeni skupovi mogući jedino u autoritarnim porecima.
Takav tip organizacije, doduše samo kao neka vrsta ideološke podvrste koja nije zasnovana na političkom uverenju nego na najvulgarnijem koristoljublju, već, uostalom, postoji u vladajućoj stranci. Zbog čega bi tada građani izlazili na ulice. Svakako ne zbog toga da bi jedan vid ideološke monolitnosti zamenili drugim istim takvim.
Nejasno je, isto tako, zbog čega se tako uporno poriče politički karakter protesta. Politikos, najzad, na grčkom znači građanski. Takođe u širem smislu poznavanje države i veštine upravljanja. Ako se, otuda, već do sada – javno obznanjenim – zahtevima demonstranata izražava nezadovoljstvo načinom na koji se to čini, kako se tada građanskim protestima može oduzeti i političko obeležje. Zbog čega se razdvajaju pojmovi koji i jezički imaju isto značenje ?
Istorodnom nastojanju da se podriju protesti pripadaju i svakodnevne preteće ili makar samo upozoravajuće poruke da se na vlast dolazi izborima a ne na ulici što će reći da se o razlozima nezadovoljstva može raspravljati jedino u postojećim institucijama. Ma koliko se u takvom obraćanju redovno naglašava posvećenost legalnosti, smeće se sa uma da je narod na ulicama upravo zbog toga što se obezvređuju i ukidaju institucije jer se u parlamentu ne čuje glas opozicije a mediji u kojima se može obznaniti drugačije mišljenje postoje više kao izuzetak nego kao pravilo.
Kada se, prema tome, kritičari protesta i tobože nepristrasni analitičari uzrujavaju zbog odsustva ideološke ispravnosti i političke pravovernosti pribegavajući, pri tome, istim razlozima kao i vlasti, moramo se pitati na čijoj su strani ? Na strani kao i uvek nesavršenih ali i verodostojnih “ pobunjenika savesti “ ili na strani onih koji podrivaju proteste produbljujući raseline i pukotine među njegovim učesnicima?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
