I oni koji nisu priznali, „priznaju“ državu Kosovo: Lični stav Zorana Ostojića

Po tom Hakerupovom dokumentu na Kosovu su prestali da važe zakoni Srbije jer je Skupština Kosova dobila zakonodavnu vlast, a izabrani organi Kosova svoja imena. Predsednik Kosova, Vlada Kosova, sudovi, Ustavni sud itd. Po donošenju Zakona o policiji u Skupštini Kosova i Kosovsku policijsku službu. Te Izborni zakon itd. Sve u skladu sa R1244 u kojoj piše da su UNMIK-ove obaveze:

„c. organizovanje i nadgledanje razvoja privremenih institucija za demokratsku i autonomnu samoupravu, do konačnog političkog rešenja, uključujući i održavanje izbora; d. prenošenje, u skladu sa uspostavljanjem tih institucija, svojih administrativnih zadataka, a nadgledajući i podržavajući učvršćivanje lokalnih privremenih institucija Kosova i drugih aktivnosti u pravcu građenja mira; e. olakšavanje političkog procesa čiji je cilj definisanje budućeg statusa Kosova, uzimajući u obzir sporazume iz Rambujea (S/1999/648); f. u konačnoj fazi, nadgledanje prenosa vlasti sa privremenih institucija Kosova na institucije koje će biti uspostavljene u skladu sa političkim rešenjem;“

„Prenošenje svojih administrativnih zadataka“ znači prenošenje vlasti na „privremene institucije“ koje su Ustavnim okvirom dobila svoja imena. Zato danas nema ni UNMIK tužilaca, sudija, ni UNMIK policije. A misija UNMIK-a je sa 2.000 ljudi spala na stotinak. Koji uglavnom pripremaju izveštaje za generalnog sekretara UN. Ali R1244 je i dalje na snazi. Ne samo zbog vojne misije, već i zbog šefa UNMIK misije i njegovih ovlašćenja. To konstatuje 2010. i MSP:

„Nikakva odluka koja prepravlja Rezoluciju 1244 nije doneta na sastanku Saveta bezbednosti održanom 18. februara 2008, kada se prvi put raspravljalo o proglašenju nezavisnosti, niti na bilo kom drugom sastanku od tada. Ni Rezolucija 1244 ni Ustavni okvir ne sadrže klauzulu o njenom ukidanju; time se, dakle, stvara međunarodno pravo primenjivo na Kosovu 17. februara 2008.“

I dok je UNMIK u skladu sa R1244 prenosio vlast na „izabrane organe privremenih institucijama“ Marti Ahtisari je sa mandatom SB UN u Beču pokušavao da dođe do konačnog ili budućeg statusa Kosova u skladu sa R1244. Posle neuspeha pregovora predložio je rešenje koje nosi naslov „Sveobuhvatan plan za rešenje statusa Kosova“. U njemu se predlaže „nadgledana nezavisnost Kosova“. Dakle, „uzimajući u obzir Sporazum iz Rambujea“ – nezavisnost, ali uz nadgledanje – „u konačnoj fazi, nadgledanje prenosa vlasti sa privremenih institucija Kosova na institucije koje će biti uspostavljene u skladu sa političkim rešenjem“.

Ispada da je konačni status Kosova već bio određen Rezolucijom 1244. Čak i da su se dve strane na pregovorima u Beču dogovorile da se Kosovo vrati u ustavno-pravni okvir Srbije ili da dođe do njegove podele između Srbije i Albanije, Ahtisari ne bi to mogao da prihvati, jer bi time kršio svoj mandat i R1244. Dodatno i zbog toga što R1244 garantuje teritorijalni integritet Kosovu susednih država.

Na osnovu Ahtisarijevog predloga Kosovo je Deklaracijom o nezavisnosti februara 2008. proglasilo nezavisnost, koja je nadgledana do 2012. godine. Ahtisari je za svoj plan već 2008. dobio Nobelovu nagradu. NJu nije osporilo ni Mišljenje MSP-a dve godine kasnije.

„Deklaracija o nezavisnosti doneta 17. februara 2008. nije prekršila opšte međunarodno pravo, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti (1999) niti Ustavni okvir. Shodno tome, usvajanje te deklaracije nije prekršilo nijedan primenjivi princip međunarodnog prava.“
Jer po mišljenju MSP-a, R1244 ne isključuje nezavisnost Kosova. Ne samo zbog Sporazuma iz Rambujea koji se u R1244 pominje četiri puta, već i zbog stava SB. Odnosno izostanka stava.

„Sud primećuje da je Savet bezbednosti, iako je osuđivao pojedina proglašenja nezavisnosti, u svim tim slučajevima procenu donosio u svetlu konkretne situacije koja je postojala u vreme tih proglašenja nezavisnosti“, te još navodi da: „nelegalnost tih proglašenja nezavisnosti ne proizilazi iz unilateralne prirode tih proglašenja, već iz činjenice da su ona bila, ili bi bila, vezana za nezakonitu upotrebu sile ili druga flagrantna kršenja normi opšteg međunarodnog prava, naročito onih kategoričkog tipa (jus cogens)“. (obavezujuće pravo)

Zato je Sud zaključio da na toj sednici SB, dan posle proglašenja nezavisnosti, „u kontekstu Kosova, Savet bezbednosti nije zauzeo ovakav stav.
Mišljenje MSP je prihvatila Generalna skupština UN i razgovore o normalizaciji odnosa prenela na EU zbog želje Srbije i Kosova da postanu njeni punopravni članovi.

Evropski plan za normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova od 11 tačaka iz februaru ove godine prihvatile su sve članice EU. Kako onih pet koje Kosovo nisu priznale, tako i onih 22 koje jesu. Zbog ovih pet u Osnovnom planu nema de jure priznanja. Ali ima poštovanja ranijih obaveza (ZSO), ali i članstva Kosova u svim međunarodnim organizacijama. Sa ovim poslednjim stavom stalo je i pet država koje Kosovo nisu priznale.

Dakle i za njih je Kosovo država koju ne žele, za sada, da priznaju. Zato to i ne traže od Srbije.

U prevodu, EU se usaglasila oko kompromisa. ZSO za stolicu u UN. Verovatno samo posmatračku, jer punopravna nije moguća.
Primena tog sporazuma 28 zemalja članica uslov je za dalji evropski put Beograda i Prištine. Odbijanje njegove primene koja je dogovorena u Ohridu znači odustajanje od tog puta. A to svakako ne znači automatsko prebacivanje problema u UN. Gde u SB sede tri veto zemlje koje su Kosovo priznale i dve koje nisu. Dakle, tamo nema rešenja.

Osim ako neka strana tamo hoće, jer smatra da za zamrznut konflikt treba platiti cenu odustajanja od EU. To bi mogao biti interes onoga kome status quo više odgovara. U ove 24 godine, pored Moskve, to je svakako Kosovo. Ne samo što je od protektorata UN stiglo do priznanja polovine država sveta. Već i zbog toga što Kosovo ima svoj prioritet i alternativu. Članstvo u NATO-u. A za to mu ne treba SB.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.