I šta (ne)ćemo sad?

Ne računajući retke munje koje u kolektivnom mraku samo povremeno osvetle naše „estradno nebo“, masovno konzumirana umetnička scena Srbije je više nego nakaradna.

Muzika više nije muzika već pozornica za reklamiranje „najnižih strasti“ a „muzičari“ uglavnom nekakvi nekreativni mutanti.

Počevši od devedesetih pa do danas, muzička masprodukcija se minimalno menjala i to isključivo u okviru prilagođavanja zvuka savremenim potrebama – ništa više od toga.

Pesma koja će nas predstavljati na Evroviziji jeste svojevrsno osveženje ali samo na prvu loptu.

Takva kakva je, slažem se, pesma nosi određenu poruku kroz socijalni kontekst naše svakodnevice ali, van toga, pesma je usiljena, bez duha, napadna, dosadna.

Potencijalna avangardna nota je ovde uglavnom promašena. Najpre, umetnici najčešće ne mare za telesno zdravlje (a ekstremni primer toga su recimo DŽim Morison ili Ejmi Vajnhaus).

Zatim, čak i da nije tako, način na koji je pesma predstavljena više liči na nekakve smernice za esej na studijama sociologije nego na pesmu.

Naravno, s obzirom na to da je mogao da pobedi Aca Lukas ili bilo šta od onoga što smo već godinama kao narod navikli da gutamo – dobro se završilo.

Ima nade da neko, kako tako, razmišlja drugačije te ne želi da ga nužno predstavlja nekakva, izvinite na izrazu, „gologuza umetnica“.

To je pomak i to je ono što je dobro.

Profesor Nikola Božilović je u svom tekstu to sasvim fino objasnio (iako ima prostora za to da se mnoge stvari iz teksta odbace kao ne sasvim osnovane i preterane)

I šta (ne)ćemo sad?

Sada, nadam se, više nećemo da se vraćamo na staro pri izboru.

Bolje i loša avangarda nego dobro poznati kič koji već dugo kosi sve pred sobom kroz, rečeno jezikom Ramba, sveopšte „gorenje naroda“.

Autor je filozof