I sudija je čovek?

Ovim citatom iz knjige Luisa Kerola „Alisa u svetu sa one strane ogledala“ mogao bi se slikovito opisati radni dan sudije u nekom od beogradskih sudova.

U knjizi, Alisa trči ali se, uprkos svim naporima, ne pomera sa mesta i začuđeno govori Crvenoj kraljici: „Pa, u našoj zemlji obično stigneš na neko drugo mesto ukoliko brzo trčiš duže vreme, kao što mi to sada činimo“, a na ovu opasku Crvena kraljica odgovara: „Spora je to neka zemlja! Ovde je potrebno da trčiš koliko god možeš da bi ostala na istom mestu, a ukoliko želiš da stigneš negde drugde, moraš da trčiš bar duplo brže od toga!“.

Šta sve rade sudije?

Građani smatraju da sudija rukovodi suđenjem – usmenom i po pravilu javnom raspravom, u prisustvu stranaka, njihovih punomoćnika, svedoka i, nakon rasprave, presudom odlučuje o nečemu spornom.

Donošenje presude jeste kruna sudijskog posla, ali u stvarnosti, to je samo manji deo onoga što sudija mora da uradi u okviru svojih svakodnevnih radnih obaveza da bi uspešno obavljao svoju dužnost.

Kada stupi na dužnost, svaki sudija se godišnjim rasporedom poslova raspoređuje u neko od sudskih odeljenja (krivično, parnično, izvršno odeljenje itd), odnosno određuje se pravna oblast u kojoj će postupati i vrsta sudijskog posla koju će obavljati narednih godinu dana.

Sudija se potom zadužuje određenim brojem predmeta po kojima će on postupati – kako predmeta u kojima je postupak u toku, tako i predmeta u kojima je postupak okončan – u prvom stepenu, ili čak i pravnosnažno, jer i u takvima je potrebno štošta uraditi sve do arhiviranja.

Pored toga, svaki sudija se zadužuje novoprimljenim predmetima – primera radi, u parničnom odeljenju to su nove tužbe, koje se raspoređuju vodeći računa da sve sudije koje postupaju u istoj pravnoj oblasti imaju podjednak broj novoprimljenih predmeta u radu i da budu, koliko je to moguće, podjednako opterećene.

Iako se u toku jedne godine sudija, po pravilu, raspoređuje da radi na predmetima iz iste pravne oblasti, u manjim sudovima to često nije slučaj, pa neretko isti sudija postupa i sudi u predmetima i iz parnične i iz krivične oblasti, u predmetima izvršenja, porodičnim ili radnim sporovima. Sudije takođe dežuraju ili su u pripravnosti i u dane kada sud ne radi, a pojedine sudije imaju i dodatna zaduženja – nadziru rad pojedinih organizacionih delova u sudu – pisarnice, arhive, službe dostavljanja i ekspedicije, obuku i rad sudijskih pripravnika i pomoćnika, kontaktiraju sa javnošću (portparol suda), postupaju po zamolnicama, ili prigovorima radi zaštite prava stranaka na suđenje u razumnom roku…

Bez obzira na pravnu oblast u kojoj postupa i bez obzira na eventualna dodatna zaduženja, sudija ima zakonsku i etičku obavezu da sa istom marljivošću postupa u svakom od predmeta kojima je zadužen, pri čemu deo njih zahteva i posebnu hitnost u postupanju.

To podrazumeva, primera radi, da sudija u parničnom postupku u svakom novoprimljenom predmetu ispituje tužbu, ako oceni da je uredna i da sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupati, dostavlja je na odgovor tuženom, zakazuje ročište, stara se o tome da svi pozivi i sva ostala pismena budu uredno uručena svakom kome treba. Put od podnošenja tužbe do presude podrazumeva i mnogo administriranja – naredbe za dostavljanje i za pripremu svih uslova da bi se suđenje održalo.

U ovim poslovima sudiji pomaže sudsko osoblje – zapisničar, referent, sudijski pomoćnici i pripravnici, bez čijeg rada sudija ne bi mogao da se posveti suštini svog poziva – da sudi i presuđuje.

U danima kada ne sudi, sudija priprema suđenja – proučava predmete, propise i sudske odluke donete u slučajevima sličnim onima koje sudi, piše odluke.

Čak i nakon okončanja postupka, sudija nastavlja da postupa po predmetu starajući se da sudske takse budu popisane i naplaćene, odlučuje o predlozima stranaka za ispravku ili dopunu presude, o potvrdama pravnosnažnosti i izvršnosti, daje odobrenje za razgledanje ili prepisivanje spisa, sve dok se ne steknu uslovi da predmet bude arhiviran.

Sve ove radnje u postupku sudija preduzima uvek, nezavisno od toga da li se zahteva isplata i nekoliko stotina dinara (a takvi predmeti nisu retkost) ili nekoliko miliona dinara.

Rad sudija se vrednuje kvantitativno – prema broju rešenih predmeta (mesečna norma) i kvalitativno – prema odnosu potvrđenih i ukinutih odluka i prema vremenu izrade odluka.

Međutim, merila za vrednovanje kvaliteta i kvantiteta rada sudija uzimaju u obzir samo rešene predmete, ali ne i sve ono što sudija radi, opterećenost brojem predmeta ili dodatna zaduženja.

Koliko su sudije zapravo opterećene?

U kakvoj su vezi priča sa početka ovog teksta i poslovi koje svakodnevno obavlja jedan sudija?

Pa evo u kakvoj: Stručna javnost duže od decenije upozorava na neravnomernu opterećenost sudova u Srbiji. Iako nejednaka opterećenost nije problem samo u beogradskim sudovima, sudovi u Beogradu rešavaju između 60% i 70% svih predmeta u srpskom pravosuđu.

U poslednjih nekoliko godina u njima je značajno povećan broj novoprimljenih predmeta, tako da svaki sudija parničar u radu ima oko 600 predmeta u Prvom osnovnom sudu i njih čak 1.600 u Trećem.

Kada se tome dodaju i rešeni predmeti, po kojima sudije takođe postupaju, broj dostiže astronomske cifre.

Poređenja radi, na kraju 2018. godine u radu sudije parničara u Srbiji ostalo je prosečno po 231 predmet Š1Ć. U gotovo 3/4 osnovnih sudova ovaj broj bio je i manji. Samo pomenuta dva beogradska osnovna suda rešavaju čak 36% predmeta svih osnovnih sudova (od ukupno 66 koliko ih je u Srbiji).

Iste te 2018. godine, sudija parničar u Prvom osnovnom sudu prosečno je primao mesečno po 36 predmeta, 46% više od prosečnog sudije u Srbiji koji je primao 25 predmeta.

Što pak deluje kao odmor, u poređenju sa 100 primljenih predmeta po sudiji u decembru 2019. godine u parničnom odeljenju Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Kada se ima u vidu mesečna norma od 20 predmeta, nije teško izračunati da je beogradski sudija trebalo da reši petomesečnu normu u decembru – pet puta više nego sudija nekog drugog suda u Srbiji, i to samo da bi na kraju meseca imao isti broj predmeta u radu kao i na početku. Ako bi pak „samo“ ispunio normu, na kraju meseca ostalo bi mu u radu 80 predmeta više nego na početku meseca. Ako bi pak rešio duplu normu, na kraju bi mu ipak ostalo 60 predmeta više nego na početku.

Rečima Crvene kraljice – beogradski sudija mora da trči pet puta brže od svakog drugog samo da bi ostao na istom mestu!

Kako rešiti problem nejednake opterećenosti sudija?

Sudija ne može uticati na broj tužbi koje će stranke podneti sudu. Da je reč o sistemskom problemu govore i podaci od pre samo desetak godina prema kojima su u istim sudovima sudije imale prosečno u radu 80-150 predmeta.

Sudija odgovara za ono što uradi, a ne za ono što nije bilo moguće uraditi. Stoga ono što sudija može i treba da uradi jeste da nastoji da reši što veći broj predmeta u što kraćem roku, a da pri tome ne dovede u pitanje kvalitet suđenja i urađenih odluka.

Problem se ne može rešavati tako što će pojedinci – sudije u tako opterećenim sudovima rešavati tri, četiri ili pet puta više predmeta od njihovih kolega koji sude u sudovima sa optimalnim brojem predmeta u radu.

Kao i svi ostali građani, i sudije imaju pravo i na osmočasovni radni dan, dnevni i nedeljni odmor, bolovanje. I sudija ima porodicu, prijatelje, hobi ili druga interesovanja van posla.

I on odvodi dete u obdanište i školu, nabavlja namirnice, sprema ručak, vodi računa o roditeljima u godinama. Istovremeno, sudija je taj koji odlučuje o ljudskim sudbinama. Analiziranje i razmišljanje ne može da se „odloži u fioku“ do sledećeg suđenja.

Posao sudije ne prestaje kada se završi radni dan. Istina je da stranke u postupku imaju pravo da se njihovi postupci sprovedu efikasno, bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Ali, kao što niko ne očekuje od lekara da ga pregleda i operiše što brže, tako i svako ko se obratio sudu očekuje da sudija razmotri svaki aspekt njegovog slučaja da bi doneo pravilnu i pravičnu odluku.

U sudovima koji su opterećeni velikim brojem predmeta ovaj zahtev objektivno nije moguće ispuniti, a da se to ne odrazi na kvalitet sudskih odluka.

Zato naspram pomenutog prava stranke stoji obaveza države da svoj pravosudni sistem uredi tako da svakom građaninu omogući jednak pristup sudu i pravo na pravično suđenje u razumnom roku, a to znači da sudija u svakom sudu u svakom gradu u Srbiji treba da ima približno jednake uslove rada.

Jedino u okviru tako uređenog sistema sudija može na adekvatan način da vrši svoju funkciju, da se edukuje, promišlja i unapređuje stručna znanja i veštine, umesto da se zaludno i nepotrebno iscrpljuje „trčanjem u mestu“.

Autorka je sutkinja Prvog osnovnog suda u Beogradu i članica UO Društva sudija Srbije