I u Zagrebu seku drveće

U rezultatima takvih analiza – valjda će se nekako o tome nešto i saznati – biće možda najzanimljivije kako će se „bilateralni odnosi unapređivati“ ako se pođe od dva postulata koja je predsednik Ivo Josipović naznačio u samom početku svoje pristupne besede za koju mnogi ističu da ju je lično napisao, pa je zato lišena praznih političkih fraza.

„Domovinski rat i hrvatski antifašizam, oživotvoren u partizanskoj borbi iz Drugog svjetskog rata, dva su stupa hrvatske državnosti čije ću nasljeđe uvijek isticati i poštovati“ gotovo se zarekao Josipović, a otišao još dalje – da baš te dve stvari znače i patriotizam i demokratiju i ljudska prava i socijalnu osetljivost(?!) i društvenu solidarnost. Sažeto: partizanska borba, domovinski rat, solidarna i socijalna država – kako to zvuči ovde sada gde se partizani pominju uglavnom kao prepreka četničkim pravima, a o domovinskom ratu da se i ne razglaba?

Zbog toga je dobro naći odmah nešto što Hrvatsku i Srbiju u ovom času spaja. Iako ne izgleda da je ovde poštovan bitni postulat spoljne politike – da se više insistira na onome što spaja dve zemlje nego što ih razdvaja s ciljem da se nešto dobro iz toga na kraju izrodi – vredi spomenuti da između Zagreba i Beograda ima i sličnosti. U ovom trenutku u oba grada seku drveće. U Beogradu platane, u Zagrebu gledičije, drveće slično bagremu. U oba slučaja biće više mesta za parkiranje . Tako, pojednostavljeno doduše, glasi odbrana seče na obe strane. Koliko to može da bude „tema spajanja“ svedoči kolumna Miljenka Jergovića u „Jutranjem listu“ gde s tugom za drvećem u celosti citira kratku pesmu velikog srpskog, pomalo rumunskog, ali i jugoslovenskog pesnika Vaska Pope pod naslovom „Prolaznik i topola“. U njoj je pesnik pomalo žalio, pomalo protestovao protiv seče topola u Beogradu, mada je to bilo – onda.

Nije isključeno da ova sličnost ovde ovako pomenuta deluje malo glupavo, neprimereno. Ipak, stalno se ističe da Srbija vodi dobrosusedsku politiku, a u prvom su planu u poslednje vreme, u povodu dolaska novog predsednika Hrvatske, bile baš teme razdvajanja. Kosovo, tužbe za genocid s obe strane i izostanak sa inauguracije Josipovićeve ne samo predsednika Srbije već i ambasadora Srbije koji je inače u Zagrebu. Dobro je zato imati i nešto što spaja, ma šta bilo. Pogotovo što se naglašava da će veoma brzo, uprkos svemu, doći do susreta Josipović – Tadić. Čak iako novi predsednik Hrvatske – verovatno s dobrim razlogom – misli da je „pitanje odnosa Srbije i Kosova u cijelosti izvan hrvatske politike“. Ova izjava potvrđuje da tamo uopšte nije shvaćeno da je temelj spoljne politike („i šire“) Srbije baš Kosovo. I to do te mere da dozvoljava čak i duple standarde. Da, na primer, Kosovo mogu priznati svi veliki (bez ikakvih posledica!), geografski blizu ili daleko, ali da to nikako ne mogu učiniti zemlje „naše“ nastale iz nekadašnje Jugoslavije bez obzira na to što su uverene da su nezavisne, suverene države.

Zato ne bi trebalo da čudi što se, povodom promena na vrhu Hrvatske, nisu ovde u prvom planu našle sudbine Srba, izbeglica ovdašnjih. I njihova prava na povratak, na obeštećenje za uništenu ili oduzetu imovinu. U bilo kojem smislu. Na primer da će predsednik Josipović podstaći da se to ipak „nekako brže rešava“. Umesto toga, sam je to učinio već u prvom intervjuu posle inauguracije, u istom gde misli da je Kosovo „izvan hrvatske politike“. Ostaje tako nada da će Josipović pošto je „ukrao“ ovu ljudsku temu zaista biti nešto dobro i za Srbe ovde i naročito one u Hrvatskoj. Tako bar nekako izgleda kad govori M. Pupovac u ime Srba u Hrvatskoj, mada bi možda to trebalo primiti s izvesnom rezervnom. Ovde, u Beogradu, uvek se znalo i zna bolje šta je dobro za Srbe ma gde živeli. Mada se i tu nešto može promeniti.

Kao osveženje stiže i poruka Vuka Jeremića iz Turske o dobrim odnosima sa Turcima, iako ih je nedavno negde u svetu (kao i Hrvate koliko juče) podsetio šta su nam sve radili. Turci pet stotina godina, Hrvati valjda kraće.