I žene ubijaju, zar ne

Mizoginija, seksizam, uznemiravanje i nasilje imaju ozbiljan uticaj na živote žena u Srbiji. Mizoginija je po pravilu predskazatelj – nepogrešivo upućuje na naredne nasilne korake.

Ona pokazuje kako se otvorene/skrivene pretnje muškaraca pretvaraju u osvetničku motivaciju i podstiče hipermaskulinitet, kako se povećavaju nasilne namere i stavovi muškaraca uz opravdanje i spremnost da počine nasilje prema ženama.

U takvom kontekstu, „legitimna meta napada/nasilja su sve žene, kako one aktivne u javnom i političkom životu, tako i žene iz svih slojeva društva, one iz višestruko osetljivih društvenih grupa, bez izuzetka“.

Povećan broj slučajeva nasilja u javnom prostoru podstiče nasilje u porodičnom i partnerskom odnosu, stavovi i obrasci ponašanja se prenose a intenzitet nasilja prema ženama se dramatično pojačava.

Svedoci smo da se svake godine povećava broj prijavljenih slučajeva nasilja prema ženama, posebno nasilja u porodici. Uprkos napretku kada je u pitanju zakonodavni okvir, rasprostranjenost nasilja prema ženama i dalje predstavlja uznemiravajuću realnost.

Posebno zabrinjava to što se broj ubistava žena izvršenih u porodici i partnerskom odnosu godinama ne smanjuje. Od 2010. do danas u Srbiji je u porodično-partnerskim odnosima ubijeno više od 400 žena, a samo u prvoj polovini 2022. ubijeno je njih 17.

Jedini javno dostupni podaci o femicidu prikupljaju se iz medijskih izveštaja i donekle pružaju uvid u karakteristike slučajeva femicida, kao i u faktore rizika koji ukazuju na mogućnost fatalnog ishoda nasilja prema ženama.

Od načina na koji se primenjuju zakonske norme i odgovora institucija na potrebe žena u situaciji nasilja zavisi kakve će biti opšta reakcija na nasilje u društvu i tolerancija na ovakvo ponašanje.

Izostanak adekvatnog institucionalnog odgovora na nasilje prema ženama, činjenica da se ženama ne veruje kada govore o sopstvenom iskustvu nasilja, da su institucije i dalje pune predrasuda prema ženama koje prijavljuju nasilje, da se patrijarhalni stavovi i norme nameću kao poželjni oblik odnosa u porodici, za posledicu ima činjenicu da žene ne veruju institucijama.

Godinama se vrtimo u krug sa izjavama „kako je država uradila sve!“ A mi kao društvo i dalje brojimo ubijene žene. One i njihova deca se doživljavaju kao legitimne mete upravo zbog činjenice da nemaju efikasnu zaštitu.

Njima se garantuje bezbednost ali se ista i ne omogućava. Treba priznati da danas ne postoji delotvoran mehanizam koji omogućava da se situacija nasilja sagleda očima žene i da se odgovori na njene potrebe.

Borba za promene u zaštiti žena od nasilja je neprestana, možda počinje obeležavanjem važnih datuma u istoriji ženskog pokreta, možda o njoj najviše govorimo pred početak kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja prema ženama ali se tu svakako ne završava.

Nema te norme koja je važnija od života žena. Nema tog narativa koji ispisuje istoriju društva a koji može zanemariti činjenicu da „žene u Srbiji ubijaju samo zato što su žene“.

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.