foto Medija centarJutro je osvanulo kao pravo prolećno. Sunce, ptice i prigodni dodaci – pa je put na posao bio inspirativan za razmišljanja i proveravanja.
Da li sam svima prosledila pozivnicu za protest, dobro je što sam u sve gugl učionice mojih maturanata to postavila jer – vidi lepote od vremena.
Šansa da prošetamo zajedno i da praktično poradimo na svim teorijama iz učionice. A i biće ljudi – toplo, vedro, Bajagina pesma original.
Davno nas, ovde u Zrenjaninu nije poslužilo vreme za ozbiljne revolucionarne događaje. Obeležavanje dvadesetogodišnjice od ubistva Zorana Đinđića – vreme poslužilo taman sat vremena do početka a onda i vetar i sneg i kiša i nema ljudi.
Pričam pred polupraznim trgom i ne mogu baš da kažem da me onlajn podrška dovoljno greje u tom momentu. I onda, u pauzi prebrajanja koliko još imam da zaključim ocena i hoću li onima koji dođu na protest da dam ocenu iz aktivnosti – prisećam se koliko je puta Novi Optimizam bio optimističan u vezi vremenske prognoze.
Pa, nije nam se baš posrećilo. Ali činjenica da sam na pola puta do posla skinula jaknu ubeđuje me da će popodne biti pozitivna gužva, da će nam se transparent videti nadaleko i blokada magistrale biti uspešna.
Na povratku kući nebo baš nije toliko plavo, prognoza ostavlja prostora za razna tumačenja ali moj Optimizam je uveren da su sve to minimalne preprekice.
Popodnevna kafa se već pije uz upaljeno svetlo i blago dobovanje kišice po krovu – ništa strašno.
Kišobran je velik, obuću one zimske nepromočive cipele, nije hladno a i ovo neće potrajati. Ljudi će ipak doći – mislim, važno je a i toliko se odlučnih poruka razmenilo na mrežama. Sve ide po planu.
Četrdeset minuta pre početka protesta mala i neobavezna kišica se pretvara u ozbiljan pljusak, poneki grom udari a Guta i ja procenjujemo – hoće li stati ili ne, hoće li biti nekog ili da otkazujemo, novinari mi javljaju – stižemo samo malo da umine.
Dobro – tako je kako je – gledam kroz prozor, tamo dalje se razvedrava – idemo. Stižemo na mesto okupljanja, kišica je uminula, ima nas oko dve do tri stotine – nije loše, dok stignemo do centra još će ljudi doći jer, čini nam se vreme se smiruje.
Međutim, izgleda da sam suviše optimistično i suviše glasno to pomislila jer u tom trenutku se nebo otvara, gromovi su vrlo upečatljivi a kiša se pretvara u otvorenu slavinu. Ali ljudi stoje, tu su, niko ne odlazi i čeka se formiranje kolone.
Moji Zrenjaninci, nežni i osetljivi na sve vremenske prilike stoje na ovoj hiljadugodišnjoj armagedonskoj kiši strpljivo čekajući da redari viknu – krećemo.
I – krenusmo – zagrljeni pod kišobranima, neki sa kučićima a neki sa decom i svi sa istom mišlju – danas će Zrenjanin da STANE! Moje nepromočive cipele su odustale već posle nekoliko koraka, buka od pljuska zaglušivala je razglas, potoci su tekli ulicom ali – naša kolona se nije smanjivala. Naprotiv.
Ljudi su se priključivali i svako ko je imao mesto pod kišobranom podelio ga je sa nekim.
I odjednom više nije bilo važno što su ti mokre i čarape i pantalone i majica i što kola koja prolaze bacaju vodu na tebe. Jedino je bilo važno da da si tu, u koloni i da konačno osetiš da nade i optimizma još uvek ima u ovom gradu.
I da nema veze što kiša još jače pada kada kolona viče – VUČIĆU ODLAZI – jer Zrenjanin se probudio. I Zrenjanin će šetati – i ovde i u Beogradu jer više nema nazad.
Približavam se početku kolone gde ljudi drže transparent i imam šta da vidim. Moji učenici drže transparent, moji učenici, potpuno mokri i pobegli sa časova drže transparent.
Njima ne treba petica iz sociologije – oni su dobili pet iz najvažnije lekcije – IZAĐI I BORI SE!
Autorka je profesorica sociologije i članica UO Novog Optimizma
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
