Ideja "one man movement"

Jedini način da na taj ambijent utičemo jeste posvećeno i konzistentno bavljenje politikom u koju verujemo i koju vreme do sada nikada nije demantovalo. Ipak, ta potreba za nekim novim i drugačijim napravila je hiperprodukciju novih malih lidera, uglavnom nekakvih pokreta, tek ponekad dovoljno velikih da ispune zakonske kriterijume da postanu stranka, najčešće sa dosta velikih reči i šupljih parola umesto politike, demagogijom umesto iskrenosti, sa dosta prostora u medijima umesto realne političke podrške i izletima u maštu umesto racionalnih rešenja. Ideja „one man movement“ zvuči zanimljivo kao koncept u savremenoj umetnosti u kojem verovatno predstavlja autentičnost i beskompromisnost umetnika. Na političkoj sceni takva pojava deluje bizarno. A upravo u Srbiji poslednjih šest meseci su iznikla bar dva ili tri nova pokreta od jednog ili dvojice ljudi, naslonivši se na još dva ili tri koja su već postojala.

Oko definicije da ovako više ne može, da je dosta bilo, da je bolje da bude dobro nego loše, svi ćemo prilično lako da se složimo. Kad dođemo do razgovora o tome šta su mogući načini da stignemo do stanja u kojem više neće da bude ovako, uglavnom ćemo da dobijemo ekonomsku demagogiju tipa da ćemo budžet da napunimo tako što ćemo da uvedemo red u javne nabavke, pa kad se to desi, onda ćemo rupu od četiri milijarde evra da nadomestimo sa, na primer, dvesta miliona koliko Srbija potroši. Dobićemo i ideju da se ponovo uvede služenje obaveznog vojnog roka, iako Srbija nema čime da hrani ni postojeću vojsku koju ima van NATO-a (ruku na srce, ni da ima vojsku kao Severna Koreja, bila bi bila unapred osuđena na poraz u bilo kom sukobu u koji bi ušla). Dobićemo bilo kakvu ponudu, bilo kakvo obećanje, osim insistiranja na rešavanju strateških problema Srbije, u spoljnoj i unutrašnjoj politici, u odnosima sa susedima, sa Zapadom i Rusijom i, na kraju i pre svega, o potrebi promene sistema vrednosti zbog kojeg se decenijama saplićemo na iste prepreke.

Iako su napadi ovih pokreta navodno okrenuti ka Vučićevoj vlasti, uočljivo je da ti napadi Vučiću nikako ne štete, da je na njih potpuno imun kao i njegovi birači koji za vođe novih pokreta najčešće nisu ni čuli. Na kraju, ipak, jedini rezultat političke delatnosti tih pokreta je još veća dezorijentisanost i beznađe među biračima takozvane demokratske ili građanske ili, u krajnjoj liniji, opozicione orijentacije, onog dela biračkog tela koji sa Vučićem ima problem, ali ne želi posvađanu, razjedinjenu opoziciju, mnogo sujetnih lidera i malo politike. Na kraju, jedini korisnik sve političke vike i busanja u grudi antivučićevskom politikom je Vučić i sve što je sa njim izmilelo na površinu političkog života. Ne verujem u teoriju zavere, ne verujem da svako ko donosi korist Vučiću to radi u dosluhu sa njim, ali očigledno je da svako međusobno hvatanje za vratove ljudi, koji se danas trude da nađu mesto na opozicionom spektru političkog života, samo slabi opoziciju i jača Vučića.

U Hrvatskoj, u kojoj politička situacija mnogo više podseća na našu nego što to izgleda na prvi pogled, svaki izbori su izbacivali po jedno čudo za tri dana, koje se između dva izborna procesa pokaže jedini mogući gori izbor od starih, okoštalih struktura koje se već dvadeset godina smenjuju na vlasti. Posle Oraha, laburista, Živog zida, koji su, čim su dobili nekakav prostor u medijima i političkom životu, uspeli da se samospale brže nego što bi to mogli da urade svi združeni politički protivnici i tabloidni mediji, Hrvatska ovih dana preživljava posledice izbora novog čuda za jedan dan. Pregovori oko formiranja vlade, koja je zavisila od volje Mosta, jesu verovatno najveća sramota u političkoj istoriji Hrvatske i na neki način su i pregovori i rezultat izgledali još gore od agonije iz 2012. kad je Srbija dobila vladu za koju niko nije glasao.

Pojava novih, mladih i drugačijih ljudi u politici bi bila divna i korisna stvar za celo društvo. Ipak, ne možemo, zbog želje da nam se desi neki srećan bajkovit rasplet, u svakom konju pokušavati da vidimo jednoroga. Srbiju će promeniti drugačija politika, drugačiji pristup problemima, političari koji je neće lagati i birači koji neće tražiti nekog da ih uverljivije slaže.

*Autor je portparol Liberalno-demokratske partije