Ideologija i program stranaka u raskoraku

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Zastupljen je tzv. umereni pluralizam, po malim ideološkim razlikama u političkim programima partija. Na drugoj strani deo manjih opozicionih stranaka je protiv ulaska Srbije u EU i u tome je osnovna razlika i na toj osnovi pozicioniraće se i sukobljavaće političke stranke u predizbornoj kampanji.

Međutim, da li političke stranke nakon osvojenih poena u izbornoj trci, prilikom formiranja postizbornih vladajućih koalicija ostaju dosledne svojim principima i predizbornim obećanjima, ili zbog pregovora u cilju formiranja koalicione vlasti odstupaju od predizbornih obećanja i pritom iznevere svoje pristalice? Kao što se navodi u knjizi autora Andraša Vigvarija „Osnovi teorije državnog budžeta i finansijski poslovi samouprava“ prevedene sa mađarskog jezika, tokom šezdesetih godina dvadesetog veka u literaturi je zastupljen tzv. „markantan pravac“ u ekonomiji. Odnosno da političke stranke sve više u svojim aktivnostima primenjuju principe, mehanizme i delovanja u političkom odlučivanju ponašanja firmi. Sredstvo političkog nadmetanja je politički marketing koji koristi sredstva tradicionalnog marketinga (proizvoda i usluga). Prema ovoj proceni manje partije su poželjne kao koalicioni partner zbog manjeg učešća, srazmerno ostvarenim procentualnim poenima u izbornoj trci, u raspodeli ukupno ostvarene dobiti / vlasti.

Prema tome, u situaciji kada je na prošlim izborima najjača stranka sama bila u mogućnosti da formira vladu i stabilnu većinu, na predlog najjače stranke donosile se nepopularne ali neophodne reforme, i preduzimala odgovornost za iste reforme, zanimljive su pozicije ostalih „minornih“ partija kao koalicionih partnera, koje se malo ili uopšte „ne pitaju“ za određene odluke i koje svaku donesenu odluku najjače partije podržavaju. U tom slučaju postavlja se pitanje svrhe učešća „kombi stranaka“ i nekada dominante partije SPS-a u vlasti. Postavlja se pitanje odgovarajućeg političkog marketinga u predizbornoj kampanji, političkog programa koji u ovom slučaju nije jasno preciziran ili ako jeste, onda je sličan većini programa opozicionih stranaka, npr. novoformiranoj Levici Srbije.

Ako se rukovodimo principima odnosa troškova i koristi (odgovornosti) za donesene odluke, koalicija SPS-a je u ovom slučaju u blagoj prednosti za opravdanja za neispunjena predizborna obećanja – „Srazmerno našem procentualnom učešću u vlasti, stranka nije mogla da ispuni predizborna obećanja“. Etika u tom slučaju nalaže da se izađe iz koalicije, kao odgovoran potez nekadašnjeg URS-a, iz vlade demokrata, ukoliko se na taj način ne ugrožavaju strateški politički ciljevi. A nisu, jer najjača stranka ima stabilnu većinu.

Suprotno tome, SPS kao dominanta partija od uvođenja višestranačja početkom devedesetih pa sve do 2014, bila je prepoznatljiva kao brend „izvorna partija levice“. Međutim, sa učešćem u vlasti kao koalicioni partner SNS-a, utapa se u ofanzivnim reformama SNS-a, postaje neprepoznatljiva, bez jasnog programskog pozicioniranja, u budućoj predizbornoj kampanji, i to predstavlja trošak SPS-a, odnosno nedostatak učešća u vlasti najjače stranke.. Da li su manje partije kao koalicioni partneri najjače stranke ostali dosledni svojim predizbornim obećanjima, minornim učešćem u vlasti, da li je neophodan konsenzus u postojećem odnosu snaga, za donesene odluke u situaciji kada najjača stranka preduzima bitne reformske korake ili je za manje partije i SPS samo bilo bitno pošto-poto biti u vlasti?

Takođe, treba podsetiti da SPS kao nekada dominanta partija predstavlja koaliciju tri stranke. Od ukupno osvojenih izbornih poena uvek treba u strukturi koalicije uzeti u obzir prosečno učešće same „matice“ SPS-a i koalicije i svake od stranaka koalicije. Svaka stranka bi samostalno trebala izaći na izbore. Na osnovu toga jasnije se može precizirati položaj SPS-a, pozicioniranje u odnosu na ostale stranke opozicije.

Na lokalu je potpuno drugačija situacija – novoformirana udruženja, pokreti sklapaju predizborne saveze sa opozicionim ili strankama na vlasti, nastupaju samostalno u predizbornoj trci na lokalu, ali sa naglaskom moguće postizborne koalicije sa političkim protivnicima. Po svemu na osnovu prethodno navedenog na političkoj sceni u Srbiji zastupljeno je od svega pomalo, i doslednost i interesi, i umereni pluralizam i markantan pravac.

* Autor je ekonomista, autor TV reportaža Lepote Srbije