Ideološke etikete zamagljuju suštinu

Kako g. Đorđević ukazuje, SPC nema fašističku tradiciju, a čak su i kontroverzne ličnosti, poput episkopa Nikolaja (Velimirovića), bile nešto kompleksnije nego što su njihovi današnji poklonici ili kritičari spremni da prihvate. Ni razni huligani, članovi kvaziverskih, militantnih organizacija, koji marširaju u ime srpstva i pravoslavlja, uglavnom nisu fašisti, većpre svega predstavljaju tužne, žive spomenike „izgubljenih Miloševićevih balkanskih ratova“ iz devedesetih, kako primećuje g. Đorđević.

Nadam se da mi uvaženi Mirko Đorđević neće zameriti ako ukažem da i on pravi sličnu grešku kao oni koje upozorava da olako koriste ideološke etikete. Režim kneza Pavla (Karađorđevića, 1934-41) nije bio „profašistički“, kakvim ga smatra g. Đorđević, a mislim da ni i njegova karakterizacija četnika Draže Mihailovića nije ispravna.

Vlada Cvetković-Maček jeste potpisala Trojni pakt 25. marta 1941, po instrukcijama i uz blagoslov kneza-namesnika, ali to ne znači da su knez i članovi vlade bili fašisti, odnosno da su bili profašistički orijentisani. Knez Pavle nije bio demokrata, kao što neki njegovi poštovaoci danas tvrde. U Jugoslaviji diktaturu nisu uveli komunisti 1945, nego „narodna“ dinastija Karađorđevića, odnosno kralj Aleksandar, Pavlov brat od strica, 6. januara 1929. (Treba možda dodati da su gotovo sve istočnoevropske zemlje odbacile demokratiju u međuratnom periodu, da ne pominjemo Nemačku, Italiju, Španiju i Portugaliju, odnosno da Jugoslavija nije bila anomalija u evropskom kontekstu, kako se često pogrešno smatra za ovu državu i za celi Balkan). Pavle jeste relaksirao diktaturu kada je posle atentata na Aleksandra u Marselju 9. oktobra 1934. (koji je izvršio član VMRO-a, uz logističku podršku emigrantske ustaške organizicaje) postao prvi namesnik. Međutim, on je odbijao da vrati demokratsko uređenje, uprkos relativnom uspehu srpsko-hrvatske opozicije na poluslobodnim izborima decembra 1938. i uprkos uveravanju vodećih stručnjaka za ustavno pravo da povratak na stanje od pre 1929. ne bi oslabio položaj krune (među ovim stručnjacima je bio i profesor Slobodan Jovanović). Pavle je samo nekoliko dana pre nego što je izbio Drugi svetski rat, krajem avgusta 1939, pristao da da široku autonomiju Hrvatskoj, dobrim delom i zato što je ulazak Mačeka i Seljačko-demokratske koalicije u vladu značio i kraj Udružene demokratske opozicije.

Knez Pavle je bio anglofil koji nije podnosio Hitlera i naciste, ali je u martu 1941. verovao da za Jugoslaviju nije bilo drugog rešenja nego da pristupi Trojnom paktu. Jugoslavija je zaista bila u teškoj situaciji, pošto su glavni saveznici, Francuska i Britanija, bili vojno poraženi, odnosno nisu bili u stanju da pruže više od moralne podrške. Mi se danas možemo složiti ili ne složiti sa Pavlovim izborom – potpisnik ovih redova se ne slaže – ali to ne znači da je knez-namesnik bio fašista.

Ni Dragiša Cvetković ni Vlatko Maček nisu to bili. Maček jeste bio među odlučnijim zagovornicima potpisivanja Trojnog pakta, ali pre svega zato što je smatrao da će u suprotnom Jugoslavija biti napadnuta od strane Sila osovine i da će Hrvatska prva biti na udaru nemačke vojne sile. Iako je bio stvarni vođa Hrvata, koji se tokom čitavog međuratnog perioda zalagao za autonomnu, mada ne i nezavisnu Hrvatsku (koju je, doduše, možda priželjkivao), on je odbio da bude na čelu kvislinške Hrvatske, nakon čega se Berlin i Rim okreću Anti Paveliću i ustašama. Maček provodi rat u nekoj vrsti kućnog pritvora, a jedno vreme je bio i u Jasenovcu. Cvetković je rat proveo uglavnom u rodnom Nišu i nije igrao nikakvu ulogu, a svakako nije sarađivao sa okupatorima ili sa Nedićem i Ljotićem. Slično je bilo i sa Aleksandrom Cincar-Markovićem, ministrom spoljnih poslova u vladi koja je potpisala Trojni pakt i nekadašnjim poslanikom u Berlinu, koji je rat proveo u Beogradu, ali koji nije prišao Nediću, iako je s njim održavao povremene kontakte.

Mirko Đorđević ukazuje na ogromne ljudske i materijalne žrtve koje je podnela SPC tokom Drugog svetskog rata: od 21 episkopa, petorica su ubijena od strane okupatora i njihovih domaćih saradnika, a život je izgubilo i 370 sveštenika i monaha. „Nije da nije bilo sveštenih lica i kod četnika i kod ljotićevaca i Nedića, ali je najveći broj bio među antifašistima“, dodaje g. Đorđević. Nije jasno na koje „antifašiste“ misli, ali je u pravu da većina sveštenika SPC najverovatnije nije imala simpatija za naciste i fašiste. Najveći broj sveštenika nije formalno prišao nijednom pokretu, ali su, makar oni u Srbiji, u većini gajili simpatije prema Draži Mihailoviću.

Međutim, ovde se postavlja jedno važnije pitanje. Ako je Dimitrije Ljotićbio srpski fašista, a general Nedić saradnik nacista, i ako su neki četnici, ne samo oni pod komandom Koste Pećanca, sarađivali s okupatorom, da li je ispravno smatrati generala Mihailovića i njegove četnike fašistima, kako to, izgleda, čini g. Đorđević? Mihailoviću se može zameriti dosta toga, ali njegova ideologija nije bila fašistička. Uostalom, zar on nije bio ministar u izbegličkim, londonskim vladama, postavljen od istih onih ljudi koji su 27. marta 1941. srušili „profašistički režim“ kneza Pavla, kako bi rekao g. Đorđević?

Stiče se utisak da se pojmovi „fašista“‘ i „antifašista“ ne samo koriste olako u današnjoj Srbiji, nego da i dalje imaju isto značenje kao u periodu socijalističke Jugoslavije, kada je vladao jedan sasvim drugačiji politički i ideološki kontekst. Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, koju je organizovala i uspešno vodila Komunistička partija, predstavljala je možda najuspešniji pokret otpora u okupiranoj Evropi. Jedan od problema današnjeg srpskog društva – koji deli sa većinom ostalih bivših jugoslovenskih društava – jeste da ili malo zna ili ne želi da zna o ovoj svetloj tradiciji svog naroda, pa se usled toga danas čuju zahtevi za rehabilitaciju Milana Nedića ili se relativizuje Ljotićeva ideologija. Međutim, ta ista partija je, kada je stupila na vlast, nametnula svoju interpretaciju prošlosti, posebno Drugog svetskog rata. To nije ništa neuobičajeno, jer sve revolucionarne vlasti – pomalo paradoksalno, pošto revolucija podrazumeva prekid sa prošlošću i novi početak – svoju legitimaciju baziraju na sopstvenom tumačenju prošlosti, koje dozvoljava malo ili nimalo prostora za suprotstavljena tumačenja.

KPJ je u stvari sledila viziju Kominterne u podeli sveta na dva bloka: antifašističkog i fašističkog. U zapadnoj istoriografiji ovi pojmovi se gotovo uopšte ne koriste kada je u pitanju Drugi svetski rat i verovatno bi se moje britanske i američke kolege zbunile kada bi čule odrednice koje se danas koriste u Srbiji. U literaturi na engleskom jeziku uobičajeno je da se koriste termini poput „Saveznika“ i „Sila osovine“ („Allies“ i „Axis powers“). Saveznici su bili demokrate i komunisti koji su se ujedinili, privremeno i to tek posle napada Nemačke na Sovjetski Savez u junu 1941, u borbi protiv Sila osovine, odnosno Trojnog pakta: nemačkih nacista, italijanskih fašista i japanskog carstva (koje, iako desno-militarisitičko, nije bilo i nacističko-fašističko), i njihovih raznih saradnika. Bilo kako bilo, situacija je bila veoma složena, čak i na tako malom i relativno nevažnom prostoru kao što je bio jugoslovenski. Svakako isuviše složena da bi se mogla jednostavno svesti na borbu između fašizma i antifašizma.

O ovom problemu su već pisali i govorili Desimir Tošići profesor Stevan K. Pavlović, ali izgleda da ih je malo ko čitao i razumeo. Ako prihvatimo podelu na fašiste i antifašiste koja se kod nas koristi, i to i u ozbiljnim medijima i od strane istoričara i ostale stručne javnosti, pokojni Tošićbi bio fašista, kao i još jedan veliki demokrata i Jugosloven, nažalost takođe pokojni, Vane Ivanović. Tošićev list, Našu reč, danas bi trebalo ponovo objaviti i čitati kao primer jednog ozbiljnog i uglavnom tolerantnog glasila, koje je nekadašnji jugoslovenski režim smatrao „četničkom“, odnosno „fašističkom“ publikacijom. Razume se da je to bila apsurdna tvrdnja, ne samo zato što su u listu sarađivali, pored gore pomenutih, i jedan Milovan Đilas, Mihajlo Mihajlov, Aleksa Đilas i drugi, i što je časopis branio ljudska prava, slobodu govora, kao i razne, ne samo srpske, disidente. Ako je takva etiketizacija korišćena u jednom sasvim drugom kontekstu, zar nije vreme da se malo pomaknemo od pojednostavljenih i ideologiziranih pojmova?

Ovaj tekst nisam napisao da bih kritikovao visoko cenjenog g. Mirka Đorđevića, čije radove, posebno o crkvi i religiji, smatram sjajnim, nego da bih se pridružio njegovom pozivu protiv olakog korišćenja ideoloških etiketa. Iako su načinjeni izvesni pomaci, Srbija i čitav bivši jugoslovenski prostor još uvek čekaju na početak ozbiljnog, naučnog preispitivanja novije prošlosti. Vreme diktatura i jednopartijskih sistema je za nama i ne bi trebalo da razgovorima o prošlosti i dalje dominiraju crne ili bele interpretacije (iako su u nekim slučajevima i one prikladne). Pošto izgleda ne možemo bez dominacije, zašto ne bi nastupila dominacija kulture dijaloga i tolerancije različitih, ali naučno utemeljenih, interpretacija?

Autor je docent za istoriju na Goldsmits koledžu u Londonu