„Idioti“ među nama

To znači da smo, biološki gledano, socijalna bića. Bez drugih ne možemo da opstanemo kao ljudi. I još više: bez drugih ne možemo ni da postanemo ljudi. Jer izvan života u ljudskom društvu ne mogu se razviti ni spoznajne ni verbalne ni druge karakteristično ljudske sposobnosti i osobine.

Ali ta činjenica ima i svoje naličje.

Čovek je, kao i sva druga stvorenja, zaokupljen sopstvenim opstankom i ličnom dobrobiti. On je sebična jedinka koja brine kako da se nahrani, zakloni, odbrani i najzad, da iza sebe ostavi nešto – pre svega potomstvo, a ponekad i dela koja će ga nadživeti.

Rečju, čoveka odlikuje, kako je to drugi veliki filozof ustvrdio, „nedruštvena društvenost“. (Kant). Poput bodljikavog praseta, on ne može previše da se udalji od drugih ako hoće da opstane kao čovek. Ali ne može ni previše da se približi drugima, jer to može da ga ugrozi, povredi ili osujeti.

Kada razumemo tu dvostranost ljudske prirode, bolje razumemo međuljudske odnose, jasnije shvatamo egoizam i altruizam, lakše objašnjavamo zbog čega ljudsko društvo visoko vrednuje žrtvovanje pojedinca za opštu stvar, ali i zašto su ljudi ponekad gori od krvoločnih zveri.

Međutim, naše vreme posebno nameće pitanje kakav je uticaj te čovekove dvostrukosti na uređenje ljudske zajednice?

Naime, posledica čovekove društvenosti je da ljudi nužno žive jedni s drugima, ali samo unutar zajednice uređene izvesnim poretkom. Jer, kad nema poretka, nastaje anarhija, a nestaje zajednica.

I s njenim nestankom nestaje i šansa za opstanak njenih članova. Dakle, zajednica postoji kada je uređena, a to znači kada je sposobna da donosi odluke koje se tiču svih i da te odluke sprovodi.

To ne znači da su takve odluke nužno i zajedničke odluke. Naprotiv, čak i u najmanjoj zajednici retko će oko bilo koje važne odluke da postoji saglasnost svih.

A to onda znači da unutar nje mora da se pojavi neko ko donosi i sprovodi konačnu odluku. Taj neko može da bude pojedinac, manjina ili većina članova zajednice.

Ipak, bez obzira ko donosi odluku, uvek se javlja isti ozbiljan problem: kako da odluka u zajednici ne odrazi sebičnu prirodu onih koji je donose, već da bude na korist svih?

Ili barem, kako da odluka ne bude na veliku štetu zajednice ili nekog njenog dela? A ona će često takva biti, imajući na umu da su i donosioci odluka, poput drugih ljudi, zaokupljeni sobom i sopstvenim interesima.

Da bi se taj problem rešio, onima koji u zajednici odlučuju postavljaju se granice. Kakve su te granice? Najkraće rečeno, tri su najvažnije. Prva je ustavna podela vlasti.

Ideja je koliko jednostavna toliko i efikasna: gomilanje moći donošenja svih odluka, bilo zakonskih bilo upravljačkih bilo sudskih u jednim istim rukama, bez obzira da li je to pojedinac, manjina ili većina, smatra se samom definicijom tiranije. Stoga se vlast s jedne strane deli na više činilaca, a s druge ti se činioci postavljaju u odnos međusobne kontrole i ravnoteže.

Prosto rečeno, vlast ograničava vlast. I to je prva, neophodna granica svemoći i sebičnosti vlastodržaca.

Druga granica je demokratski politički poredak.

Putem relativno poštenih i slobodnih izbora on omogućava povremenu smenu na vlasti političkih vrhuški.

Time se sprečava da pojedinac ili grupa vlastodržaca na duže vreme zadobiju političku moć, stvarajući klijentelistički i autokratski poredak koji, najpre, uništava demokratiju i podelu vlasti, a potom, najčešće i društveni poredak i društvo u celini.

I najzad, treća granica je ona bez koje ni prve dve ne mogu da postoje.

Tu granicu postavljaju članovi zajednice, građani, koji su dovoljno samosvesni da shvate kako su društveno i lično, javno i privatno, sudbinski povezani, zatim koji su dovoljno prosvećeni da razumeju sklonost ljudske prirode ka moći i načine kako se ona obuzdava i koji su, na kraju, dovoljno posvećeni da se, zlu ne trebalo, takvoj moći suprotstave.

I jedino pod uslovom da u zajednici ima dovoljno takvih ljudi, zajednica neće, izbegavajući nesreće anarhije, završiti u ambisu tiranije.

Stari Atinjani su to dobro znali. Oni su ljude koje su smatrali nezainteresovanim neznalicama u javnim poslovima nazivali idiotes.

Ta reč dolazi od reči idios, što doslovno znači neko ko živi samo za sebe, govori samo o sebi i ko je usmeren samo na sopstvenu, a ni u čemu ne doprinosi opštoj dobrobiti. Suprotno od idiotes bili su polites, ili što bismo mi danas rekli – građani. U starogrčkom polisu reč idiotes imala je izrazito negativan, čak prezriv prizvuk.

Do te mere prezriv, da su u Atini one koji bi oklevali ili izbegavali da prisustvuju zasedanju skupštine, robovi užetom umočenim u crvenu farbu, bičevali na Agori, kako bi ih stigmatizovali i označili kao prestupnike.

Naše vreme, nažalost, obiluje idiotes-ima koji su slični svojim antičkim prethodnicima. To su ljudi koji sebično, ali kratkovido, vode računa samo o privatnim stvarima.

Za njih je privatno potpuno odvojeno od javnog. Oni su u pubertetskom socijalnom uzrastu – nisu postali samosvesne ličnosti, koje razumeju i prihvataju tesnu vezu opšteg i pojedinačnog.

Oni ne shvataju da su individualno i društveno samo lice i naličje jedne iste ljudske prirode. Rečju, nisu vaspitani ni poučeni da postanu građani.

Ipak, postoji i jedna bitna razlika između starogrčkih i savremenih idiota: danas ih je mnogo više nego u drevnoj Heladi.

I ono što zabrinjava je da ih mi, za razliku od starih Grka, ne kritikujemo i ne preziremo. Još više zabrinjava da zbog tih mnogobrojnih idiotes-a, ne postoji pouzdana i tvrda granica svemoći vladalaca. A najviše zabrinjava što zbog svega toga, i to ne samo u ovom delu sveta, postoji sve više vlastodržaca koji su i sami idiotes.

Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu