Idolatrija novca u „demokratskoj“ tranziciji

Zagorka Golubović I ovog puta mislim da je umesno upozoriti na konfuziju između sredstava i ciljeva koja vlada u postoktobarskoj politici u Srbiji, što je još jednom potvrdio čelnik beogradske vlade, izjavivši da je „novac jedini kriterijum“ u transakciji sa državnim zemljištem.
Niko iz arsenala demokratske vlasti nije do sada tako jasno i ogoljeno izrekao tu ideju, što građani već odavno naslućuju, bilo kada je reč o procesu privatizacije, ili o davanju zemljišta, ili drugih javnih dobara u koncesiju, kao i o drugim odlukama koje se donose u vladi takozvane demokratske tranzicije, naime, da je osnovni cilj „strategije srbijanskog razvoja“ (koje, u stvari, nema) prikupiti što više novca u budžet, ne pitajući se odakle pare dolaze i kuda odlaze. Navodno ovo drugo je stvar drugih organa vlasti (koji ne funkcionišu), a „prljavi novac“ posle „pranja“ ulazi potpuno u legalne tokove na kojima stekosmo, u siromašnoj zemlji Srbiji, i svetske milijarderske zvezde.
Ne znam da li je gospodin Stanojević član DS, što bih mogla da pretpostavim budući da je beogradska vlada u rukama te stranke, ali znam da ovakvim nepromišljenim stavom ne bi mogao da afirmiše Demokratsku stranku, koja se u svom programu deklarisala kao socijaldemokratska, a socijaldemokratska politika se razlikuje od politike „divljeg kapitalizma“ po tome što joj uvećanje kapitala nije isključivi prioritet iako, sigurno, jedna uspešna ekonomska politika mora biti osmišljeno profitabilna.
Na osnovu izvršenih istraživanja može se ustanoviti da mnogi građani oštro ocenjuju takav trend u kojem je novac postao osnovna vrednost i kriterijum razvojne politike u zemlji u kojoj je sve veći jaz između bogatstva i siromaštva, u kojoj skoro jedna trećina stanovništva jedva preživljava i sa rastućom socijalnom diferencijacijom, koja sve više destabilizuje i inače uzdrmano društvo; a time se ne bavi ni nova koaliciona vlada, dok zahtev predsednika Republike da treba pomoći ugroženo stanovništvo, zvuči više kao milosrđe nego kao ozbiljno strateško pitanje smanjenja siromaštva. Jedno od osnovnih pitanja u zemlji gde cveta organizovani kriminal moralo bi biti: odakle toliko silno bogatstvo pojedincima, koji „loveći u mutnom“ pretvaraju javna dobra u svoje feude i latifundije i postaju sve moćniji faktor u određivanju tranzicione politike (jer, kako se ističe u navedenom tekstu, koncesionari građevinskog zemljišta u bloku 58 na Novom Beogradu registrovani su na lažne adrese, potpuno su anonimni kao poslovni partneri, imaju samo svaki od trojice po 500 evra upisanog novčanog kapitala, a nikakvog u drugim nekretninama, a ponudili su za zakup 13.000 hektara, 12,4 miliona evra – dakle osobe sumnjive biografije).
O tome gospodin Stanojević nije hteo da razmišlja niti da proveri podatke, jer kaže da „poslovna biografija nije kriterijum za dodelu zemljišta“, odnosno da posao Grada nije da se bavi ispitivanjem porekla para i da li možda neko pere novac, i ko su vlasnici tih firmi (str. 16). Nije ga zabrinulo što će njegov propust da proveri ko su vlasnici ove pozamašne transakcije možda oštetiti grad/državu i doneti ogromnu štetu, kao što se i u drugim sličnim slučajevima potvrdilo.