Igrač bez pravila

Naša okupljanja ne prenose televizije, ni beleži štampa; jedino nas zalaje neki pas i možda iz prikrajka broje oni softveri, što broje u glavu. Ne nosimo transparente, niti uzvikujemo slogane, ali je naboj u ravni a srdžba i snaga na maksimumu – imamo, za razliku od Beograđana, samo jedan zahtev.

Kada se (kao i beogradske) naše šetnje privedu kraju, sedamo pod trem moje kuće, oko koga već kruže svici, i nostalgično se sećamo mladosti i živosti namesto tamnih prozora: loptanja pod čkiljavom sijalicom seoskog doma, po dve cigle na oba kraja „terena“ pod nagibom (kad smo napadali od doma igrao sam levo, a kad smo napadali ka domu, igrao sam desno krilo znajući da će se, ko god je pošalje, lopta dokotrljati do mene); loptanja nakon celodnevnog rmbačenja po dubravama i kosama, do iza ponoći.

Pamtimo zlosrećnog Gileta, koji je konstituciono mogao mogao da pokrije bar dvojicu nas slabije satkanih (butina mu je bila većeg obima nego mi u struku) i čiji je hod bio retko viđena kretnja – kao nogama na koje su bila nataknuta ogromna peraja ili široke metle.

U kretnji, on je sakupljao i gonio sve pred sobom, čistio sve, čak i kamenje po nekategorisanim sokacima. U svoj svojoj nezgrapnoj veličini, a bez talenta za bilo kakvu sportsku igru, gajio je neutaživu želji za fudbalskom – i to je bio nerešiv problem za nas. Ako bismo hteli da ga izostavimo, mogao je svojom šakom da svakog zalepi za zid – ako bi igrao kod nas u ekipi, nije moglo biti igre jer je, metlajući, uz loptu (koju nije dodavao) vitlao ka suprotnom golu oblake prašine i gomile sitnih kamenčića, retko kada šutem pogađajući između dve cigle.

Ako je igrao protiv, u pokušaju da ga zaustavite, bili biste pometeni sa svom tom prašinom i kamenčićima. Sedam decenija života nije nam bilo dovoljno da još negde vidimo takvo kretanje i takav trk, takvu igru. Jednog Prvomajskog uranka, jedini put kad smo igrali bez njega (pukla mu guma na autu, i nije stigao na vreme), iako se (sem komšije Dragana) nismo odlikovali talentom za fudbal, lako smo pobedili suparnike iz Donje Sokolovice, koje je predvodio Dragan Milojević Cokna, otac doskorašnjeg Zvezdinog trenera Miloša Milojevića.

Godine u kojoj je umro Tito, Gile pokušao da autom uđe u salu zadružnog doma na igranku, preko šest stepenika. Stalo je kolo, zaćutala muzika, kroz dupla vrata sijala su ka sali duga svetla „stojadina“, koji je stigao do drugog stepenika i prednjom maskom naseo na beton. Podigli su auto rukama i pomogli mu. Ali pomoći nije bilo poslednje martovske večeri naredne godine, kada ga je u otimanju od bankine na krivini blizu Grlišta ka Zaječaru, udarcem u suvozačeva vrata, usmrtio „tristać“.

Tako se završila i njegova igra u našem timu.

Zašto mu ništa nismo mogli?

Prosto – rekao je Dragan – Zato što nije igrao po pravilima; niti ih je znao, niti mario za njih.

Time je, čini mi se, izrekao suštinu.

Jer evo opet, već predugo igramo utakmicu sa Ovim: sličnim nezgrapnim i netalentovanim, i ne nalazimo načina da ga nekako pošaljemo na klupu – ne samo da se tako poraza spasimo već da makar sačuvamo onaj rezultat sa početka utakmice, onu nulu koja se čini velikom. Loptom, koju sebično drži uz sebe, retko pošalje u pas, kao u slučajevima „svetskog stručnjaka“ i „finansijskog genija“ Lazara Krstića (pamti li ga iko), Miće Pečenjara, Ane (beše li iz Jarkova, gde je rođen Isus Hrist 14. februara).

To što će nas put u njegovo Zlatno doba, kako se šapuće, odvesti kroz dubok kanjon Black Rocka koji je navodno otkupio sve naše dugove (ne i grehove), trenutno je manje strašno od kineskih izvršilaca (plenilaca). To što će kolonisti Brata sa Istoka već sutra potopiti dvorište u kome se igra jedno od mojih unučadi, i druga dvorišta i njive oko mog grada, što će možda srušiti čak dve trećine Bora (kako tvrdi dr Šerbula), i moj stan pod čijim prozorima noću stenju dotrajale pružne šine pod voženim blagom; stan u kome su mi prohodala deca i strašnom smrću umrla mati, stan u kome još uvek ima više uspomena nego knjiga – to je samo moj bol.

Ako bismo krenuli u nabrajanje sveg onog trnja koje smo zgazili na putu ruža, ako bismo zbrajali sve nepopravljive i neoprostive stvari koje je Ovo učinilo svemu – i državi, i svakoj njenoj živoj i materijalnoj pori, i takvim smradom nam se posralo u živote – ovaj tekst bi višestruko premašio limitiranih 5.000 karaktera i urednik bi ga, i ne čitajući, odbacio, mada mu se (tekstu) i ovako to može desiti.

U našim šetnjama, subotom nosimo mobilni. Procenjujemo masu u strahu da će se opet ponoviti istorija. Da će se energija stišati, da će se snaga rasplinuti, da će se kolona skraćivati i proređivati i da će se, umesto impozatnih ljudskih reka, u vozilu kome su sasekli krov, po deonicama od pet i po kilometara, opet provoziti Ovaj uprepodobljeni (i tako još odurniji) lik, mudrujući i likujući, okružen svojom svitom „stručnjaka“. I uparađenim korom.

Da li će tada iko umeti da ponovo objasni naš poraz, koji neće biti rezultat njegove hrabrosti jer hrabrost mu nije karakterna crta, sem na majici. Niti je hrabrost njegove kamarile, poput spodobe koja je (sa ružičastog balkona) nama koji hleb zarađujemo sa svih deset prstiju pokazala kako se može zarađivati i sa dva srednja. I grešio je Aleksandar Dikić kada je onoj ćelavoj glavetini bez vrata vikao „Moj si!“ – u oba pravca, i u polnom.

Strah je da će biti ponovo sve obesmišljeno, i ove goleme reke naroda koje se, kao uskim obalama, valjaju beogradskim ulicama, izlivaju preko mostova. Utihnuće neka gromka poslanička grla u domu koji je skupština otpada i taloga, a ne parlamentarna institucija – kao uzburkano more vremenom će oslabiti snaga koja „bije o mramorje“ i pretvoriti se ponovo u mirnu pučinu, a nas u mirni puk.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.