Ili Rio, ili Tinto

Dok sa jedne strane, kao društvo, imamo potrebu za ekonomskim razvojem i otvaranjem radnih mesta, što iskopavanje litijuma omogućava, s druge strane prisutan je strah od ekoloških posledica i dugoročnog narušavanja prirodnih resursa i zdravlja.

Ova dilema u demokratskom društvu i u pojedincu stvara unutrašnji konflikt, jer se treba opredeliti između kratkoročnih ekonomskih benefita i dugoročnog očuvanja životne sredine.

Za kratkoročne ekonomske benefite se odlučuju pojedinci čije su egzistencijalne potrebe ugrožene, dok se za dugoročno očuvanje životne sredine odlučuju oni čije su egzistencijalne potrebe zadovoljene.

Paradoks je u tome, što oni koji se zalažu za kratkoročne ekonomske benefite ne razumeju da će njihove egzistencijalne potrebe i dalje biti ugrožene, na prvom mestu potreba za čistom vodom i vazduhom.

Kao psiholog u demokratskoj državi, pozvala bih na otvoren i inkluzivan dijalog, gde bi svi akteri bili uvaženi i gde će se pronaći balans između ekonomskih i ekoloških aspekata.

Međutim, sukob oko Rio Tinta može se posmatrati i kroz vizuru psihologa koji živi u autokratskoj državi, gde je dijalog između vlasti i građana nepostojeći. Bez prostora za dijalog, tenzije u društvu se intenziviraju, stvarajući klimu straha, nesigurnosti i kolektivne frustracije.

Autokratska vlast računa na psihološki mehanizam „naučene bespomoćnosti“, koji se javlja kod pojedinaca nakon pokušaja protivljenja. Takvi pojedinci bivaju maltretirani od strane vlasti i javno linčovani, sve dok ne prestanu da se bore i povuku se iz društvenog života.

Kolektivni „dupli“ strah postaje dominantna emocija u ovakvom društvu, jer je sa jedne strane prisutan strah od posledica iskopavanja litijuma, a sa druge strane strah od pritiska od strane autokratske vlasti.

Zvanične informacije su strogo kontrolisane i pribegava se formiranju „timova stručnjaka“, kojima veruju gorepomenuti pojedinci koji se zalažu za kratkoročne ekonomske benefite. Oni sumnjičavi pribegavaju neformalnim kanalima informisanja, a to je pogodno tlo za kreiranje teorija zavera.

Kada rezultati PISA testova dosledno pokazuju funkcionalnu nepismenost dece u Srbiji, možemo da pretpostavimo i funkcionalnu pismenost odraslog stanovništva, gde smo čak i prestali da se iznenađujemo javnim ličnostima koje iznose svoja verovanja u istinitost teorija zavere.

Na kraju, na neformalnim kanalima informisanja ili čak u malobrojnim medijima koji nisu pod kontrolom režima, postoje pojedinci koji iznose dokaze o štetnosti iskopavanja litijuma, a svoje mišljenje zasnivaju na naučnim dokazima.

U mnoštvu dezinformacija, funkcionalno nepismena osoba se oseća kao devojka iz stihova Aleksandra Stojkovića iz grupe Goribor u pesmi St bluz: „Projekcije, laži, Vlado Georgiev, TV serije, nije znala kome da veruje…“.

A, kada ne znate kome da verujete, tu su zvanični kanali informisanja, gde se kontrolom medija i manipulacijom informacijama, stvara dodatna polarizacija u društvu, gde se jedna strana obavezno demonizuje, a druga predstavlja kao isključivo ispravna.

U tom procesu se neretko i nepovratno međusobno dele čak i članovi iste zajednice, pa i porodice.

Posledice ovako atomizovanog društva dovode do slabljenja društvene kohezije i narušavanja kolektivnog identiteta, što odgovara autokratskoj vlasti.

Protesti protiv Rio Tinta su već otpočeli, osnažujući društvenu koheziju i kolektivni identitet, a sada sledi dobro poznato zastrašivanje, tj. ono samo nastavlja svoj kontinuitet i povećava svoj intenzitet. Suprotno kolektivnoj emociji straha, jeste kolektivna emocija hrabrosti.

Hrabrost se u ovom našem slučaju može odrediti kao prevlast straha od iskopavanja litijuma nad strahom od vlasti.

Hrabrost izlazi na ulice Srbije, odlučujući se za dugoročno očuvanje najvrednijeg što imamo.

Dok mirni protesti u demokratskim državama služe za otvaranje dijaloga, postavlja se pitanje, kakvi protesti treba da budu u autokratskim državama?

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.