foto EPA-EFE/OLIVIER HOSLETRekordan ekonomski rast nekih striktno autokratskih režima stvara iluziju, naročito u javnom mnenju Srbije, da ti režimi mogu postati ne samo u svakom pogledu nadmoćni u odnosu na liberalno-demokrtaske sisteme, već izazvati njihov potpuni krah ili , špenglerovskim jezkom rečeno, propast zapadne civilizacije, podrazumevajući pod tim pre svega parlamentarizam i vladavinu prava, kao njegov neodvojiv deo.
Prema takvim interpretacijama, rast poredaka koji predstavljaju kombinaciju tržišne privrede i njene rigidne političke kontrole, u načelu gledano, predstavila rast koji nema svoje imanentne granice. Ne mali broj teoretičara naziva takav rast „despotskim rastom“ pošto se on odvija pod budnom prismotrom i kontrolom političkog vrha.
U tom kontekstu država okiva društvo, potpuno ga pojarmljujući, isključujući individualne slobode pojedinaca i svaku mogućnost njihovog samoorganizovanja. Rečju, tu je na delu potpuna svemoć države i potpuna nemoć društva.
Eventualni uspeh u uspostavljanju dominacije takvih sistema koji bi za posledicu imao „propast zapadne civilizacje, značila bi kraj slobode čoveka kao bića koje ima pravo da bira između različitih alternativa.
Ali takav epohalni zaokret teško je zamisliv jer „uspomena na slobodu“ može biti dugotrajno potiskivana zahvaljujući olovno teškoj represiji nad pojedincima, ali ona se iz njih ne može iskoreniti.
Kao što to ističu Asemoglu i Robinson u knjizi The Narow Corridor na strani 310: „Možete obezbediti ogromnu količinu resursa (i podataka za prmenu veštačke inteligencije), možete narediti ljudima da naporno rade, ali im ne možete narediti da rade kreativno.
Kreativnost je suštinski elemenat inovacija i ona zavisi od broja pojedinaca koji učestvuju u u tom procesu“, kao u eri tzv. industrijske revolucije… „Možete ulagati u patente, univerzitete i nuditi velike nagrade za uspehe, ali to nije dovoljno, ukoliko ne možete stvoriti atmosferu za bučnu, razuzdanu i neposlušnu prirodu istinskog eksperimentisanja“, što do sada nije uspelo nijednom despotski ustrojenom društvu.
Upravo zbog nedostatka slobode u državama despotskog rasta, njihov model teško da može dostići onaj obim atraktivnosti i otuda i planetarizacije kakav su dosegnula parlamentarna društva čije je geografsko rodno mesto bilo na Zapadu, ali kao što je viševekovno iskustvo pokazalo, nisu postojale nikakve nužne prepreke njihovom spontanom širenju na druga geografska područja.
O neatraktivnosti kineskog modela razvoja rečito svedoči i odbijanje Tajvana (nekadašnje Formoze) da se dobrovoljno integriše u svoju bivšu matičnu zemlju.
I pod pretpostavkom da kojim slučajem dođe do supremacije državnih Levijatana u svetu, samo fanatici, utopisti i naivci mogu verovati da u tom slučaju ne bi došlo do bezobzirne borbe između njih za prevlast na svetskom nivou i da bi manje zemlje koje se nalaze u orbiti njihove zaštite mogle da budu suverene i da samostalno upravljaju svojom sudbinom.
Hobs je bio u pravu kada je postavio tezu o odnosu zaštite i pokornosti na međunarodnom nivou.
Sile zaštitnice zahtevaju od zemalja koje štite odgovarajući stepen pokornosti. Kao što nema, kako se to kolokvijalno kaže, „besplatnog ručka“, tako nema ni besplatne zaštite od strane jačih.
Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Feliks Romulijana
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
