Iluzije o Zvezdi i Partizanu

Svi znamo da je Zvezda klinički mrtva, ali tu stvarnost niko ne želi da prizna. Zašto? Zato što se i u takvom klubu mogu naći dvadesetak momaka i trener, koji znaju šta je fudbalska igra i koji su principi u savremenom fudbalu kojih se moraš pridržavati da bi pobeđivao. I to je dovoljno da se u imitaciji fudbalskog takmičenja kao što je tzv. Jelen Superliga, bude na prvom mestu sa 10-ak bodova više od drugog. I zato su Zvezdini rezultati privid a ne priviđenje. Zvezda je naime privid, a Jelen Superliga privid privida. I otuda iluzija o mogućnostima oživljavanja Zvezde, odnosno ostvarivanja finansijske stabilnosti kluba. Zvezda je na aparatima za reanimaciju, što samo produžava njenu agoniju.

Postoje, međutim, periodi kada se sunovrat ubrzava i kada neminovno dolazi do gašenja života. To su u fudbalu trenuci kada UEFA komisija za zakonito poslovanje dođe i ustanovi da Zvezda duguje i dalje blizu četiri miliona evra igračima, trenerima, zaposlenima u klubu i drugim klubovima. Tada dolazi do onoga što je Zvezda već iskusila – aut iz evropskih takmičenja. Iluzionisti, međutim, nastavljaju da zaobilaze stvarnost, glumeći normalnost. Usred prvenstva organizuju izbore za predsednika, ne shvatajući da nema tog spasioca, i da nikada neće doći neko koji će uložiti finansijsku injekciju od nekoliko desetina miliona evra, iz prostog razloga što se u postojećim uslovima taj novac ne može nikada vratiti.

Zvezdin pad, to moramo stalno ponavljati zbog mladih zvezdaša, počeo je neposredno posle osvajanja titule prvaka Evrope, kada je u svetu pao komunizam, a u Jugoslaviji izbio rat, i kada su se tvorci tog Zvezdinog čuda zvanog Bari 91. ne znajući šta je to tranzicija, više bavili sobom nego klubom. Sve je međutim počelo da se ubrzava, raspada i odlazi do sto dođavola, petnaestak godina kasnije, kada su profesionalni navijači, a u stvari nekadašnja paravojska u odbrani srpstva u ratu, u kome Srbija navodno nije učestvovala, dakle to udruženje zvano Delije, koje je u miru postalo neformalna politička grupa, preuzelo Zvezdu u svoje ruke.

Formalno-pravno oni su postali vlasnici najpopularnijeg kluba u Srbiji, bez uloženog dinara. Naime, to udruženje građana samo je prilagodilo Statut kluba svojim interesima i sada oni odlučuju o svemu: od toga ko će biti predsednik do toga koji igrač može a koji ne da nosi Zvezdin dres. Njihova moć je takva da kada premijer Srbije, svako malo konstatuje da je za Zvezdu jedini spas privatizacija, bez pardona odgovaraju:  Zvezda je već privatna, tj. naša. Premijer na tako nešto diže ruke i izjavljuje: „Nemam snage da realizujem svoju ideju o privatizaciji Zvezde.“

Kad se sve ovo zna, onda je jasno da su Zvezdine pobede u Jelen Superligi samo iluminacija koja kao i svaka iluminacija – kratko traje. Otprilike kao ona pirotehnička bakljada na svakoj Zvezdinoj utakmici. Stadion „Rajko Mitić“ je naime poslednji i jedini u Evropi na kome se tako nešto može videti, kao da ne postoji propis UEFA o zabrani. Ko međutim nju šta pita? Važan je efekat oživljavanja mrtvog kluba. Za razliku od „mrtve“ Crvene zvezde koju iluzionisti sa strane pokušavaju da ožive, drugi simbol prošlosti u srpskom fudbalu, aktuelni a zapravo lažni šampion Partizan, raspada se iznutra.

Najtrofejniji trener, potom sportski direktor i važeći potpredsednik kluba Ljubiša Tumbaković kao i najtrofejniji sportski direktor Nenad Bjeković idu toliko daleko da aktuelnu Upravu kluba proglašavaju zločincima koji ruše crno-beli svet.

Odgovorio im je Milorad Vučelić, stručnjak opšte prakse – od politike preko medija do rukometa i fudbala. U svojstvu glasnogovornika Uprave a zapravo prvi potpredsednik ili bolje reči u odsustvu neprimetnog predsednika, prvi čovek Partizana. Posle poraza u tzv. večitom derbiju i jedine pobede u Ligi Evrope od njenog osnivanja, a ne znajući da će samo par dana kasnije Partizan na vojnom stadionu na koji vojska i dalje polaže pravo, izgubiti već uknjižene bodove sa autsajderom Radničkim iz Niša i Radom, Vučelić je u emisiji na SOS kanalu lamentirao o crno-belom fudbalskom svetu, kao da su on i njegove, što bi Tumbaković rekao, kolege amateri iz Uprave, osnivači i vlasnici kluba. To je zapravo isti, samo malo drugačiji slučaj u odnosu na Zvezdu. Jer i u jednom i u drugom navijači glume vlasnike samo što su u Zvezdi oni iza zavese u Skupštini, a Partizanovi navijači su ispred, odnosno u Upravi kluba. Zvezdini iluzionisti i Partizanovi foliranti su dokaz da je klupski fudbal u Srbiji na putu bez povratka.