Ima li ejdžizma na srpskim univerzitetima?

Posebna rubrika ovog univerziteta bila je zavedena pod naslovom „Naučne publikacije i umetničke reference akademskog osoblja Univerziteta u Nišu“. Tu se našlo mesta za sve fakultete koji pripadaju dotičnom univerzitetu, njih 14, plus dodatak namenjen doktorandima van Univerziteta.

Svaki profesor imao je otvoren lični nalog i lozinku i u svoju rubriku upisivao je novoobjavljene radove. Za svaku pohvalu jer ste na jednom mestu imali uvid u stvaralaštvo svih naučnih radnika i umetnika koji su predavali na nekom od niških fakulteta.

Kuriozitet je da su profesori u penziji koji su i dalje bili aktivni imali i dalje svoje rubrike u koje su unosili nove radove koje su publikovali. Među takvima je i moja malenkost. Otišao sam u penziju pod propisanim zakonskim uslovima (plus godinu dana legalnog produžetka), ali sam i dalje objavljivao radove u brojnim naučnim časopisima. Pri tom i bio citiran, u zemlji i inostranstvu.

Bibliografija mojih radova (udžbenika, monografija, studija, naučnih i stručnih publikacija, naučnih kritika, osvrta, prikaza i polemika) je prilično obimna, a nastavila je da se bogati i posle mog odlaska u penziju. Od oktobra 2017. godine, kada sam zvanično penzionisan, objavio sam jednu monografiju (2021) i ukupno 14 (!) naučnih radova u znamenitim časopisima i zbornicima Srbije i regiona. U mom slučaju, reč je o radovima iz oblasti sociologije kulture i umetnosti, estetike i sociokulturne antropologije.

Sve je bilo OK do pre nekoliko dana, kada sam hteo da unesem svoj novi rad, objavljen u Zborniku radova beogradskog FDU. Tada sam u neverici video da mog imena više nije bilo na spisku profesora Niškog univerziteta. Uverio sam se da su izbrisani i svi radovi koji su nastali u toku moje dugogodišnje akademske karijere!?

Nisam proveravao, ali to se sigurno dogodilo i sa ostalim profesorima koji odlaskom u penziju nisu „penzionisali“ svoje mozgove i emocije. Na ovaj način stavljeni smo u nezavidan položaj iskusnih reditelja kojima su uništene sve kopije njihovih filmova. Nažalost, što se Niškog univerziteta tiče, prekinuta je jedna zaista dobra praksa.

Tu je, prosto, reč o svojevrsnom ejdžizmu, to jest diskriminaciji ljudi (u ovom slučaju univerzitetskih profesora) po osnovu njihovih godina starosti. A biti rođen pedeset i neke i nije neka duboka starost. Ovome bih dodao još i to da kod nas odlazak nekog profesora univerziteta u penziju takoreći istog momenta znači i njegovo brisanje sa spiska istraživača na nekom projektu. Usred istraživanja! Valjda da se na njega ne budu uzalud bacale pare. Ejdžizam u svom najgorem vidu.

Nisam sklon da sebe precenjujem, a još manje potcenjujem i ovo pišem ne samo u svoje ime, već i u ime svih kolega koje su se našle u istoj situaciji. Za dokazane naučnike, istraživače i umetnike nema „prave“ penzije. Univerzitet nije zemljoradnička zadruga (zadrugarima svaka čast) niti neka ustanova koja podleže klasičnim birokratskim pravilima. On ima Ustavom garantovanu autonomiju. Penzionisani profesori univerziteta kod kojih nisu usahle nove ideje ne prestaju da se bave naučnim radom.

Naprotiv, u stanju pune zrelosti i nagomilanog iskustva oni su u stanju da ponekad urade i nešto bolje nego kad su bili „mladi i zeleni“. Niz primera poznatih svetskih naučnika potvrđuju to nepisano pravilo. Da li će neke u svetu poznate naučne radnike koji se nalaze u „izvesnim godinama“ (Jirgen Habermas, Edgar Moren, Noam Čomski, Irvin Jalom, Dejvid Čejni) tretirati kao profesore u penziji? Naravno da ne.

Hoće li naše poznate glumce, glumice i bardove teatra (Mira Banjac, Voja Brajović, Svetlana Bojković, Miki Manojlović i dr.) potpisivati kao glum(i)ce u penziji? Ni slučajno.

Zamislite samo da neko Pola Makartnija oslovi sa „muzičar u penziji“, a Vudija Alena potpiše sa „režiser i glumac u mirovini“! Isto se odnosi i na „našu, a svetsku“ Marinu Abramović i veliki broj drugih vremešnih a nadahnutih ličnosti sa područja nauke i umetnosti. Na ovde navedene stvaraoce i mnoge druge odnosi se misao čuvenog glumca Majkla Kejna, koju je izrekao u TV dokumentarcu „My Generation“: „Mladost nije period života, već stanje uma.“ Sic.

Sve napred izrečeno ne treba shvatiti kao nekakav moj lament nad akademskom sudbinom jer ću ja nastaviti sa istraživanjem i objavljivanjem naučnih radova bez obzira na to što ih Univerzitet neće notirati.

Srećom, nalazimo se u 21. veku, pa zahvaljujući internetu ne postoji ono korito ispod koga su maćeha i njene ćerke iz bajke skrivale Snežanu, njenu dobrotu i lepotu. Sve što se objavi nalazi se danas na uvidu javnosti.

Zato je za bavljenje naukom i umetnošću, osim talenta i erudicije, neophodna i određena doza hrabrosti.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.