Ima li ko bliži pesniku od pesnika samog

Mnogo godina kasnije sam saznao da je Danojlić pisao i o pesniku Vlaju iz Glibovca. Odavno volim Danojlića kao pisca, a od ovih saznanja cenim ga i kao čoveka. Retkog i vrednog. Jasno mi je, posebno danas, da je Danojlić video svu nezrelost, površnost i pesničku ispraznost ovakvih pesnika, ali je cenio njihov trud i predanost kao da su stvarali najvišu moguću umetnost. Takvu dušu ne pokazuju ni oni najbliži, a ima li ko bliži pesniku od pesnika samog?

Deo teksta koji sledi je sačinjen podsticajnim rečima i rečenicama iz novog, proširenog izdanja Danojlićeve knjige Muka s rečima. Evo, već počinje brbljanje. Nije utvrđeno kada ono iz kafani i sedeljki prelazi u novine, pa i u neke knjige. Možemo li izbeći moguće i nemoguće nevolje? Da li je brbljanje ludovanje ili zataškavanje? Jedni smatraju da je važno da svi lepo poživimo, da jedni drugima izdelimo nagrade i počasti, i da, tako, izbegnemo suočavanje sa sobom i sa vremenom.

Metaforisanje je u modi. Što je sve natrulo, nagnjilo, što se sve razrozalo to nikoga niti interesuje, niti želi da tu lakrdiju prekine, nema više autoriteta do pendreka, da opomene na pristojnost i red. Obmane naših vlastodržaca su svakodnevna, nedarovita ludorija. U njihovom vozu je puno saputnika različitih ideoloških orijentacija koji su zaboravili svoj prirodni jezik, jer ne žive prirodnim životom. NJihov jezik je jezik beskućnika.

Psovanje je omiljena navika, kad god se opustimo, da ne kažem, kad postanemo prirodni, preko usana nam pređe psovka. Da li je u laganju veći dečji ili pesnički doprinos? Može li iko prići današnjim političarima u tome doprinosu. Dešava se, ne tako retko da ne znamo šta se i kako se zbilo, ali zato znamo šta o tome treba da mislimo. Ima ko o tome misli, samo ti radi svoj posao. I ne mešaj se.

Što je nešto nejasnije to je bolje. Onda može i ovako i onako. Danas ovako, sutra onako. Pa ponovo. Podavno je nejasnoća stupila u službu nasilnika. Kako su slatke reči kojima se uteruje strah u kosti. Šta će nam reći koje žele lično osećanje i mišljenje, pa čak i slobodu. Što je više fraziranja, sve je više i nasilništva. Šta će ti stil u prebijanju onih koji brane lične stavove i uverenja. Stil će se primeniti kada budu zastupali zvanična učenja, što su nepouzdanija to bolje.

Ovo ne mogu da prevedem: Vođen mutnim nostalgičnim porivom ja sam prvu ćiriličnu mašinu, nemačke proizvodnje, sredinom sedamdesetih godina kupio u Parizu, na bulevaru Sen-Žermen (M. Danojlić). Da li se i vi s tugom sećate našeg jednoumlja? Lagali su prostodušno, kao u samoodbrani njihovim drvenim jezikom, dok je jezik politički ispravnog mišljenja zapadnih propagandista mnogo prirodniji u laganju.

Dobro slušamo ondašnje seljake: politika je kurva, ako u novinama drugačije piše, onda novine lažu. Da li su se i vama zgadile reči: „humanizam“ i „ljudska prava“? Nije džabe seljak rekao: ko laže taj i krade. Samo nema ko da ga uhvatim osim za onu stvar. Šta li će biti kazna za život u laži? Da li će kazna stići za našeg života?

Pitanje koje se postavlja mladim dželatima: „Da li vi, uopšte, znate šta je zlo?“ Da li je to Gadafi uputio tim mladićima ili našoj civilizaciji? Da li postadosmo branioci svrgnutih despota? Uvređen čovek dugo pamti, a narod? Od osionog despota još je jača despotija laži. I gnusnija je od svakog divljaštva. To je zato što su reči u tiranijama izložene težem nasilju nego ljudi. Uče jezik svoj da govori laž – Knjiga proroka Jeremije, IX, 5.

Od „neprijateljske propagande“ do „govora mržnje“ svi argumenti postaju rastegljiviji. Kad je nešto bez alternative najbolje je da odmah propadne. Do 1990. to je bilo samoupravljanje, danas je to Evropska unija. Juče „bratstvo i jedinstvo“, a danas „ljudska prava“.

Da li se to igde još desilo da potomci čuvara logora iz 1941. podnesu tužbu protiv potomaka svojih nekadašnjih logoraša za – genocid. E, kod nas jeste. I još će ako treba. A treba. Od pisca se očekuje, kao i od ratara, da alatke svoje održava. A korova će biti. Ako stavimo pesticide i sami ćemo se potrovati.

Muke s rečima, muka s knjigom, muka sa sobom samim. Ali, dobro je, moglo bi biti još gore. Uz dedino Sveto pismo – Muka s rečima je uvek kraj mog uzglavlja.

U Beogradu, 23. novembra 2022. godine, povodom vesti o smrti Milovana Danojlića.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.